Подршка стручне службе наставницима не подразумева само предлоге за спровођење наставе на даљину, већ и савете како сачувати здрав разум и психичку стабилност у овим измењеним условима рада. Од када је почела комуникација са ученицима у гугл учионицама схватили смо да нам се радно време развукло на минимум 12 сати дневно јер мејлови стижу свакодневно из мноштва учионица, упутства и обавештења на зборници, смс поруке од колега и стиче се утисак да немамо времена за одмор, породицу и најзад време за себе. Човек може да функционише на овај начин неколико дана без већих последица, али уколико потраје неће се добро одразити по наше здравље. У оваквој ситуацији неопходно је да добро организујемо своје време и да сами себи направимо план, уместо да допустимо да ситуација диктира наше понашање. Нисмо обавезни да будемо на располагању од јутра до мрака. Одредимо себи време за посао и време за све остало. Ниста није толико хитно да морамо за то сазнати моментално. Ако је потребно, утишајмо телефон или га чак и угасимо када желимо време за себе и породицу. Када су учионице у питању, поставимо јасна правила за ученике, када да шаљу своје задатке и коментаре, шта јесте а шта није за коментар. Нема потребе да на ваше обавештење шаљу коментар: Ок. Добро или нешто слично. Као и у редовној учионици, тако и овде, ми смо ти који постављамо правила и границе. Само нам је потребно време да их препознамо и дефинишемо.
Када је у питању посао треба одредити приоритете, шта је хитно и битно- радити прво, под тим се подразумевају планови, затим евиденција часова, слање материјала и задатака, а остало полако, кад стигнемо. Одвојите време за релаксацију, књигу, рекреацију, медитацију, разговор са драгим особама. Не може баш све да стане само зато што је ванредно стање. Не можемо стално бити на мрежи само зато што се тамо стално нешто дешава. Не може нам нико помоћи ако ми сами не успоставимо један здрав режим свакодневног живота. Није лако, нимало, али морамо да се тргнемо и узмемо контролу у своје руке. Гледајмо из другог угла, не морамо да устајемо рано да бисмо ишли на посао, не морамо да путујемо до посла, да журимо с једног места на друго. Код куће смо, у свом уточишту, у сигурној луци, међу најмилијима.. Ту би требало да је најлепше, најопуштеније, ту би требало да се напајамо љубављу најближих и да пружамо исту заузврат. Сада када је најтеже. Све остало је мање важно.

Санела Марковић, школски психолог