Бес као маскирана туга

“Идемо до дна, туга, ти и ја..“ Е, па неће моћи, неда Бес.

Бес је чудо једно невиђено. Персонални бодигард, јак и мишићав, страшан и увек приправан. Штити нас од депресије, од пада у то улегнуће, у потонуо терен где влада мрак и слабо се види…

О чему се заправо ради?

Када нам се деси нешто због чега нам се седи и плаче, сећа и осећа, може се десити да се у причу умеша тај тотално луд лик. Бес. Он хоће акцију, хоће да нас дигне и покрене, једним потезом зафрљачи тугу у подсвест и крене да се шири и прави важан као паун.

Уместо да сажваћемо тај несретни догађај који боли и притиска, уместо да попричамо сами са собом, пустимо сузу и дозволимо себи слабост, ми пуштамо да нас Бес узнесе изнад догађаја, изнад нас самих, изнад истине. Онда вичемо на друге који ништа нису криви или барем у том датом тренутку нису. Онда вадимо сав прљав веш из прошлости. Други људи  су мета у коју пуцамо немилице и док меци лете на све стране, осећамо моћ и на сигурном смо терену.

Конвертујемо тугу у бес. Зашто то радимо? Зашто му дозвољавамо да нас воза? Па зато што је лакше тако. Убићемо са тим мецима и проблем и тугу и истину, збрисаћемо их са лица земље да нас не дирају. Ко још воли слабост кад може да се осети моћно? Ко још хоће тишину и интроспекцију, кад може да прави буку и врши инспекцију других?

Овом механизму су посебно вични мушки примерци људске врсте. Погађате зашто? „Шта плачеш ко сека Перса“ „Дечаци не плачу, буди јак“ Звучи познато? Током детињства их учимо да није прихватљиво бити тужан. Бес, с друге стране, јесте мачо ствар. Потпуно прихватљиво, очекивано  понашање једног типичног мушкарца. „Ударио си се на сто, хајде да тучемо сто, да му вратимо, ….“ и сличне небулозе упућене мушком детету. И шта ће јадни, одрасту временом потпуно или делимично губећи сећање на њу. Краљицу. Тугу.

А зашто је она па краљица? Који ће нам ђаво она? Е па драги моји, да је живот само мед и млеко, не би осетили ту сласт. Само наспрам туге постоји срећа. Да нема зла не бисмо знали шта је добро. Не, не хтедох рећи да је туга зло. Она је само једна од емоција коју нам је Природа подарила и треба да је пригрлимо као сваки дар природе. Уместо да нам дише у врат, јер смо јој окренули леђа, погледајмо је у очи равно, па куд пукло да пукло, покупићемо делове са пода касније.

Туга је ту да се одтугује. Туга је ту да јој дамо облик и тако је пустимо од нас. У противном, ако је потискујемо, негирамо, она се шири и обузима душу без наше контроле, завлачи се у све поре и боји нашу свакодневицу сивилом. Други можда неће видети, али она ће вирити из нашег погледа, из нашег полуосмеха или неке друге микроекспресије лица. Десиће се можда, ако јој недамо за право да постоји, да ће се појавити помпезно у пуном сјају и раскоши, са све круном на глави, одједном, када се најмање надамо и краљевском наредбом пролити незаустављиву реку суза. Па ко уме да плива…

Зато се запитајмо: Да ли смо бесни бесни или смо уствари тужни бесни? Будимо у контакту са самим собом.

Осим ако волите да будете на аутоматском пилоту.

 

Санела Марковић, школски психолог

Оставите одговор

  • Login