Постковид брејкдаун

Ово је теорија, фикција и није заснована на научним чињеницама. Сва сличност са стварним ликовима је случајна.

Предмет теоријске спекулације: покушај разумевања симптома које испољавају одређени људи након прележаног или преходаног дотичног вируса.

О каквим личностима је реч? Говоримо о људима који су проактивни, поседују наизглед непресушну енергију за рад и дружење, дан им је испуњен активностима, нема стајања, продуктивни су, имају извесну забрану на џабалебарење или чак опуштање. Акција за њих значи живот. Акција сам ја. Ако нема акције, нисам ја.

Волимо такве људе, они зраче животом. Воле и они себе- када су такви, али искључиво када су такви.

Е, онда наиђе Ковид и поремети све. Обично прођу са лакшом клиничком сликом, али проблеми долазе касније и испољавају се кроз дугорочан пад енергије, изражен умор, безвољност. Имате утисак да их је неко успорио, утишао, да се гасе. Low battery.

Могућа претпоставка:
Њихова напаћена душа(не од Ковида, већ од претеране акције) добила је савршен изговор да се одмори. Да направи паузу, и то веееелику, онолико велику колико дуго је себи нису дозвољавали. Све ово се, наравно, дешава на несвесном нивоу. Они су убеђени да их ради Ковид.

На свесном нивоу се дешава изненађење, кривица, неиздрж , љутња, разочараност, туга, па чак и депресивне мисли. Како је могуће да ја не могу нешто, да немам снаге? Нисам веровала да један вирус може овако да ме сломи. Нећу издржати ову пасиву, ово мировање. То нисам ја. Шта ако остане овако заувек?

Онда се опиру, нема везе шта доктор каже, могу ја, идем, доста је. Па им се одједном слоши. Осцилације. Горе-доле. Корак напред, два назад.

Психодинамика каже да све има своју логику, свако зашто има своје зато, али оно није увек очигледно.

Зашто баш такви људи развијају баш такве симптоме? Њихово несвесно им нешто поручује.

Стани, кад ти кажем! Не опири се. Знам да је лакше летети унаоколо као мува без главе, јер онда не мораш да размишљаш куда идеш, зашто, желиш ли то заиста, како се осећаш… Ако станеш- мислиш: саставиће те депресија или неко друго лудило… У акцију бежиш што даље од себе, од конфликата, од одлука, од оног што боли…Све знам, али не може батерија без пуњења. Кажеш може да ради и док се пуни? Не мора увек 100 посто, можеш да је скинеш и раније. Ради.

Опет користиш изговоре. Као што користиш Ковида.

Не кажем да фолираш, у питању су сложени психодинамски процеси који се дешавају испод површине леденог брега. У питању је чињеница да си ти супер, али немаш супер моћи.

Што се мање опиреш, пре ће проћи. Душа ће узети одмора колико јој треба и бићеш опет она стара особа. Или можда нова, боља, ако научиш нешто из овог искуства.

Не мораш да чекаш да те нешто стрефи да би направио паузу.

Боље чешћи брејкови него брејкдаун.

 

Санела Марковић, школски психолог

Оставите одговор

  • Login