“Само да… моменти”

Само да завршим школу, само да упишем жељени факултет, само да купим стан, само да нађем сталан посао, само да стекнем још једно милионче, само да се деси ово или оно, па ћу бити ок. Стварно ћу бити ок, видећеш.

То су ти неваљали „само да моменти“ који нам стално кваре срећу. Најгрђа ствар у целој причи је што њиховом низању нема краја. Ти обећавајући моменти уствари никада не пруже то што обећавају и ми хрлимо ка новим моментима (који ће сасвим сигурно бити тај бинго), пропуштајући притом да приметимо сву лепоту живота и света око нас.

Године пролазе, а ми немамо ништа с тим. Чекамо.

Неки чекају свог Годоа реактивно, неки проактивно. Реактивни пасивно чекају да моменти падну са неба, а проактивни се убише од акције да моменте сами створе. Ова друга варијанта је, свакако, пожељнија, али нема разлике у самом исходу, ако смо увек у моду чекања, ако увек постоји незадовољство и потреба за још, још, још.

Неки би то назвали амбицијом и питали: „Шта је лоше у томе? “

Амбициозност је здрава и зрела особина која нас покреће и подстиче на развој и напредовање. То је у реду. Ако реално процењујемо себе и своје могућности, постављаћемо себи достижне циљеве и ићи у сусрет њима. Разуме се. То зреле особе раде. Притом, нећемо опсесивно мислити само на њих, живети у загрљају празнине и пустити да ситнице које живот значе промичу поред нас непримећене.

Знате ону: Живот је оно што нам се дешава у међувремену, док правимо планове за исти. .. Беше Џон Ленон?

Када амбиција постане терет, заслепљеност, неуротска опсесија, зависност, сујета и слично- она је нездрава и деструктивна.

Здрава амбиција иде из мотива постигнућа и самостварења, а нездрава из компензације недостатака, попуњавања емоционалних празнина и лечења комплекса.(“Нисам паметан ал ћу бар пливати у парама” “Немам љубав, дај да имам моћ!”,…препознаћете је по претераности, свака психолошка одбрана има ту неумереност свуд по себи)

Здрава амбиција доноси осећање испуњености и предаха, када се оствари циљ, а нездрава доноси празнину, нелагодност, размишљање о наредном циљу.

Иако неки од нас знају све ово за 5, ипак упадамо у ту животну замку. Зашто смо тако недоказни? Како ништа не научимо из искуства? Који нас то ђаво гони?

Ех, та питања би нас морала вратити у детињство по одговоре… Нећемо сад тамо. Хајде да будемо у садашњем тренутку, у контакту са собом, са осећањима, са својим телом и његовим сензацијама, са светом око нас.

То отприлике изгледа овако:Осећам бол у пределу главе изнад очију, питам се откуд ту, схватам да сам намрштена, вероватно већ дуже време, док сам куцкала на тастатури. Опуштам обрве и бол престаје. Бол је тензија у телу, схватам. Јутро је, волим јутра, смешим се. Осећам испуњеност јер је јутро почело продуктивно, писањем текста. Задовољна сам како је испао. Тишина је, клинци још спавају, моје уши уживају. Врата терасе су отворена и улази хладњикав ваздух споља. Синоћ је пала киша и донела освежење након врелих дана. Лакше се дише. Удишем ваздух неколико пута дубоко и то прија целом телу. Гледам како завеса плеше на лаганом ветру…Ето, сасвим обичан моменто, ништа посебно, ништа грандиозно попут оних “Само да”, али опет тако богат, ако га доживиш на прави начин.

Не треба нам живот изнад живота.

Санела Марковић, школски психолог

Оставите одговор

  • Login