Адолесценти- посебна нека сорта људске врсте. Мислимо да познајемо specificum те групације јер, ето, радимо са њима годинама и мање више сви су исти. Ако знаш једног, знаш све. Заблуда. Иако су им неке потребе исте, свако има јединствен доживљај те потребе. Иако је свет у ком живе исти, свако има јединствену перцепцију тог света. Иако им се дешавају исте ситуације, свако реагује јединственим репертоаром понашања на њих…
Осим ове, неке од честих заблуда о адолесцентима које нас спречавају да их заиста упознамо су следеће:

Адолесценти не могу имати озбиљне проблеме.
Ти озбиљни проблеми су изгледа резервисани за одрасле. Искључиво за узраст изнад 18, 20, 30 година? Не, адолесценти, нажалост, нису имуни на психичке проблеме. Не драме они безвезе. Није увек само фаза. Пре свега, они узрасно гледајући још увек нису у стању да контролишу емоције. Стога њихове повремене драма queen реакције не треба исмевати. Ако игноришемо њихове аларме за узбуну, могу нас изненадити последице. У случају да заиста пренаглашено реагују, што, руку на срце, понекад радимо и ми одрасли, то је опет неки знак- да им је потребна пажња, да су емоције померене, да негде нешто гори( можда не баш ту и тада). Уместо што минимизирамо вредност њихових емоција, боље да се прихватимо гашења пожара.

Ма мани их, манипуланти
Све је то глума, они лажу, намазани су свим могућим бојама и не треба им ништа веровати. Излеватају нас за час посла. Тачно знају где си танак, на шта смо слаби, које дугме треба да притисну и тако даље. Постоји овакав тип људи, истина. Више о томе на сл. линку. Да ли су сви адолесценти тај тип? Ако кренемо од те полазне основе, већ смо на старту одустали од њих. Криви су док се не докаже да су невини… Зар не би требало да иде обрнуто?

Незналице оне једне
Тек се испилели а дрве о овом и оном, паметују, праве се велики и искусни а појма немају о животу и свету. Шта они могу са толико година знати, схватати и како уопште могу за име света бити у праву, а ми у криву? Само зато што су млади, одузимамо им право на став, на мишљење. На тај начин убијамо сваку могућност да их упознамо и разумемо. Заузети усађивањем “ правих и једино могућих“ вредности и уверења у њихове главе, заборављамо да је однос интеракција и да ми од њих такође можемо много научити. Једном питани, увек ће нас наново изненађивати својим скривеним умним богатствима.

Ништа их не занима
Невероватно апатични и неприсутни у збивању, сувозачи у сопственом животу, мрзи их да живе, незаинтересовани за било шта. Делимично тачно. Незаинтересовани су за оно што се нама чини битним. Ово је чак и у супротности са тезом драма queen. Ако су тако равнодушни, откуд толика драма? Дакле, њихово поље интересовања је често сужено, али усмерено на њима битне ствари, које нама често делују бесмислене. С друге стране имамо адолесценте који су заиста утопљени у апатију, али у том случају је емоционална заравњеност заправо одбрана, начин борбе против преинтензивних емоција. Њих не мрзи да живе, њих је страх да живе.

Знају да смо ту за њих.
Колико год несносни они били, ми смо ево ту за њих и они то добро знају, али неће да нам се обрате, ћуте и осамљују се на својим острвима далеко од нас. Не прихватају пружену руку. Зашто? Зато што не знају да смо стварно ту за њих. Не, уколико им јасно не ставимо до знања. Често мисле да смо клан одраслих, по природи ствари усмерен против њих. Често мисле да нам није стало. Проблем је у недостатку вештина комуникације. У нејасном изражавању, са обе стране. У заблуди да се ствари подразумевају и да умемо да читамо мисли једни другима. У недостаку жеље или умећа слушања.

Они осете ако имамо ове заблуде. Они покупе наше несвесне невербалне поруке. Онда одустану од нас и остају препуштени себи самима и свету који никог не мази.

Када бисмо само застали, ми који смо зрелији, погледали и чули, без убеђења и заблуда, окончали бисмо стално ратно стање и започели суживот. Не без турбуленција и трзавица, јер то је немогуће и нереално за очекивати, али за почетак бисмо гледали у истом смеру, на заједничком путу раста и развоја.

Школски психолог, Санела Марковић