„Сви људи су себични и гледају само себе и свој интерес“. „Не верујем ником осим свом псу“. Ех, лако је веровати животињи којој је друго име оданост. Рођен да вас  безусловно воли. Ту нема никаквог ризика.

Кад причате са особом која нема поверења у друге, то је као да гледате у неки експонат заштићен провидним али непробојним стаклом. Тамо је иза, видите и чујете, али не можете да додирнете, не можете да се повежете са особом на емоционалном нивоу. Покушате лепом речју да отопите атмосферу, али није то лед, неће. Покушате мудром речју да их решите као загонетку Сфинге па да вам дозволе пролаз, ма нема шансе…..Онда вам понестане адута па кренете да провоцирате љутњу и сирову енергију природе да поразбија та проклета стакла изнутра. Не вреди, одбија се о зидове и враћа им се још јача. Како ли је тамо унутра, кад никад, ништа не излази ван? Запитате се, у тузи. Саосећате са човеком у стакленој кугли. Са човеком који одбија да буде човек човеку, јер човек је човеку вук и никад, ништа друго. Тачка. И тако, остају вам далеки, сами и заштићени у свом социјалном вакууму.

Заштићен, дакле сигуран, неповредив, моћан. Тако барем они доживљавају ту ситуацију апсолутног неповерења у људе. Ако успете да прочачкате по прошлости, суптилно провлачећи то као просту филозофску расправу или пак необавезно ћаскање, могли бисте открити да они изнова и изнова одигравају трауме изневеравања из детињства. Иако они неповерење виде као ултимативну заштиту против повређивања, они управо гледајући у свима особу која ће их кад тад изневерити, унапред одигравају резиме сценарио, не дозвољавајући ни да се радња развије. Ако се деси да се радња неким чудом ипак развије, намерно ће је вући у правцу потврђивања свог уверења -“Ето видиш“ синдром. Сваки ваш покушај да им пружите подршку видеће као Тројанског коња. Дакле, апсурдно, они себе не штите, већ ретрауматизирају.

Живот је неизвестан, сложићемо се сви, људи су комплексни, заиста је немогуће предвидети да ли ће нас неко изневерити. Неко некад хоће, неминовно. Човек човеку није пас, али зар мора бити баш вук?

Ако мислим да свако хоће да ме изневери, може бити да полазим од себе. Ако сам ја спреман да изневерим, зар нису онда и сви други? Ух, ово окреће нож у вери за 90 степени. Шта ћу сад са тим? Запитаћу се које су заправо моје потребе, ко сам ја? Људи који не верују другима неретко су у слабом контакту са самим собом. Али није све тако мрачно. Психотерапија обично помаже.

Поверење у друге иде руку под руку са поверењем у себе, у своје снаге да ћу моћи да се заштитим кад се осетим угрожено, да ћу знати да одреагујем, да узвратим ако треба, подигнем се кад паднем, смирим ситуацију, повучем се, побегнем …имам читав арсенал. Поверење да моја вредност не опада са повећањем нечије моћи да ме напада. Поверење у дете у мени које хоће да се изложи другима, али и поверење у оног одраслог у мени који поставља границе кад и где затреба.

Поклањати и примати поверење тако је диван чин размене, без њега може ли се волети? Без љубави, може ли се живети?
Санела Марковић, школски психолог