Ево и ње,  елегичне приче о свеприсутној онлајнманији. Ко још данас може замислити живот без интернета? Тамо је читав свет на длану, удаљен свега пар кликова од нас. Морамо признати примамљивост овог дивног и опасног изума двадесетог века. Сурфовање по интернету изазива ослобађање допамина у нашем телу, који доноси осећање задовољства и тако ствара идеалне услове за развој зависности. У потрази за све већим ужитком, ето нас зачас изгубљених у лавиринту „Само да отворим вибер,  да проверим има ли лајкова на Инстаграму, да видим коментаре, погледам објаву блогера, усликам испијање јутарње кафе за свој стори,…а онда ћу касније да купим ону стварчицу онлајн, одиграм игрице на миру, прегледам све вести, погледам онај филм и ,ах, толико тога ме чека, идем по још…“

Офлајн је аут, онлајн је ин, тако стоје ствари. А како ви стојите са коришћењем интернета? Ако је одговор ДА на већину следећих тврдњи, онда не стојите добро. Могуће да имате iDisorder, тј поремећај компулсивног коришћења интернета.

-Често размишљам о својој прошлој или будућој интернет активности

-Скоро увек останем дуже на нету него што сам планирао/ла

-Нерасположен/а сам и нервозан/на када дуже време не користим интернет

-Када ме обузму негативне емоције, спас тражим на нету

-Више волим да се дружим онлајн него уживо

-Угледам се на инфлуенсере са нета

-Занемарујем свакодневне обавезе и активности због времена проведеног на нету

-Смањена ми је концентрација, слабије памтим и учим

-Одлажем све потребе кад сам на нету( храна, вода, тоалет,…)

-Минимум 4-6 сати дневно проводим онлајн

Какав је биланс? Ако сте родитељ, вероватно сте одговарали у име свог детета, али није лоше да преиспитате и себе. Није ова зависност резервисана само за „децу духове“, како зову данашње клинце. Неки родитељи се такође крећу кроз свој живот и своју породицу попут духова, ту су, а као да их нема, можеш проћи кроз њих, неприсутни у дешавањима, далеко од овде и сада. Особе које се осећају живим једино у виртуелном окружењу, где добијају довољне дозе за не(т)срећу, поткрепљења сопствене вредности сведена на лајк, социјалне интеракцијe разних врста и нивоа са минимално ризика, комуникационе арабеске и гротеске, богате суплементе илузије која лечи и имунизује….. Онда стварност постаје нужно зло. То је зависност.

Како наћи лек? Како спасити своје дете заглављено у лавиринту? Решење није у забранама, забране ће изазвати бунт, агресију и још више компликација у односу. Решење може бити у заједничком договору шта, кад и колико. Решење може бити у алтернативним начинима забаве, заједничком провођењу времена у изванекранским активностима које могу да понуде довољно конкурентан драјв. Решење може бити прави модел понашања- дете се несвесно идентификује са вама одмалена. Решење је понекад разговор са психологом.

Свака зависност је као бег од стварности, покушај решавања примарног проблема, страхова, недостатка самопуздања, депресивности. Можда ви или ваше дете гурате проблеме под тепих или боље рећи под екран. Од те силне и сјајне чулне стимулације са екрана, ко ће још видети сиви облачић? Не види се ништа и не чује, кад те заслепе и заглуше виртуелне дражи. Реалност се губи, меша и стапа са матриксом. Проблем је замагљен, а ви уљуљкани у симулацију живота.

Лепо ми је ако на фотографији на нету изгледа као да ми је лепо.

Зар је потребно више од тога за живот? Па, зависи желимо ли да живимо или животаримо.

Санела Марковић, психолог