Kaд пожеле да их нема…

„Желиш ли заиста да окончаш свој живот или уствари желиш да окончаш патњу коју осећаш?“ Да кренемо од самог епицентра овог страшног потреса, другог по реду узрока смртности код младих у свету. Суицидност. Када адолесцент изговори наглас пред другом особом да жели да одузме себи живот, ово је питање које ће га бар тренутно превести у НЕЋУ територију.

Срце вам се слама и имате потребу да загрлите младу особу испред вас која не види други излаз из патње осим поништавања себе. То је поглед који се не заборавља, а потпуно је исти код сваког адолесцента у моменту откривања , да ли идеје, намере или покушаја суицида. Празнина. Потпуно одуство ватре живота у очима. Ма ни пламенчић, ни искрица. Угаснуће. Језа вам прође кроз тело од те хладноће која се шири простором. Ту је пред вама, особа које већ нема.

Шта им у том моменту није потребно да чују?

„Проћи ће, није све тако црно“, „Треба да мислиш позитивно, па шта ти фали, све имаш у животу“, „Идемо у провод да те прођу црне мисли“, „Свако понекад има те мисли, није то ништа“, „ Не драми, молим те“, „Размисли о онима који ће патити за тобом“. Ово су реченице које ће проистећи из најбоље намере блиских људи који само хоће своју драгу особу натраг, онакву какву је знају, какву је воле. Они не желе да прихвате чињеницу да тренутно те особе нема. Изгубљена је у језивом међупростору у ком влада мрак. Њихове речи она чује овако: Не разумем те, не желим то да чујем, не могу ти помоћи, нисам ту за тебе…

Шта им је у том моменту потребно да чују?

„О чему размишљаш?“„Како се осећаш?“,“Како видиш себе?“,“Шта се то дешава у твом животу да ти причињава толику патњу?,“ Ту сам за тебе, ниси сам/а“ , „Разумем да ти делује нерешиво, али уз одговарајућу помоћ, можеш се осећати боље“„Можеш ли да замислиш себе у будућности?“Ова реченица је добра у прогностичком смислу, јер уколико могу себе да виде у будућности, то је добар знак , „Да ли си планирао/ла суицид?“ Многи се плаше да поставе овакво питање, јер сматрају да може гурнути особу још дубље у суицидност, па га избегавају у широком луку, али оно је кључно у одређивању фазе процеса у ком се особа налази и алармантности ситуације. План је аларм. Заправо чак и сама мисао је аларм и треба је увек схватити озбиљно. Умањивати проблем проницљивим увидом како особа само жели да привуче пажњу и манипулише је недопустиво. Уместо тога, запитајмо се зашто особа жели да привуче пажњу. Проблем , дакле, свакако постоји, а ми нисмо детективи, већ подршка. Нажалост подршка у оваквим ситуацијама није довољна, потребно је обавестити најближу породицу, упутити особу стручњаку. Ако је у питању покушај најчешће је то психијатар који врши процену стања, а онда у складу са проценом одређује медикаментну терапију праћену психотерапијом. Ако су у питању мисли без плана и покушаја, понекад је довољна само психотерапија.

Шта родитељи суицидног адолесцента треба да знају?

Најчешћи знакови су депресивни симптоми: вишемесечно повлачење у себе, често плакање, несаница, губитак апетита, недостатак воље, запостављање хигијене, изгледа, свакодневних активности, попуштање у школи.

Понекад је суицидност замаскирана неуобичајеном еуфоријом, нападима беса, опсесивно- компулсивним радњама или се испољава латентно суицидним понашањем типа конзумирања алкохола, дрога,насилничке вожње, промисквитета, екстремних спортова.

Социјална изолација(забрана дружења) је ризичан фактор за развој суицидних мисли

Узрок није један догађај, разлози су комплексни и задиру у прошлост.

Проблем није настао преко ноћи, па се тако не може ни решити.

Ако особа након откривања каже да више нема жељу, не упасти у замку“ Проћи ће само од себе“и одустати од лечења.

Осмех на лицу суицидне особе није знак да потреса више неће бити

Ако психијатар пропише антидепресиве, то не значи да ће их вечно пити

Није важно ко је крив, шта би било да је било итд,

Важна је подршка целе породице у процесу лечења, а некад је неопходна и породична психотерапија.

Сви смо у неком периоду свог живота осетили изузетно јаку душевну бол и посрнули од осећаја силне тежине постојања, али да ли заиста знамо како је кад пожелиш да све нестане заувек? То не може да разуме нико ко није био на том тамном месту. Зато је важно да не бежимо од ове теме, да не умањујемо проблем само зато што је нама тако лакше. Важно је да будемо ту и саслушамо до краја, допустимо да нас поведу на то место, јер једино тако можемо да се истински повежемо и добијемо поверење.

Тада, када је рука у руци, добијамо драгоцену прилику да их лагано поведемо одатле. У светлост.

Санела Марковић, школски психолог

Оставите одговор

  • Login