Затим се у ту, већ подоста напету причу, укључи и проблем насиља међу вршњацима, све присутнији у овој дигиталној ери отуђења и изолованости. Начин на који васпитавамо дете ствара подлогу за то какву ће улогу оно заузети у ситуацијама насилног понашања тј да ли ће бити жртва, насилник, подстрекач, посматрач или помагач.

Ако нам није било и пре, свима нам је кристално јасно од маја ове године, колико је важно да школе ставе већи фокус на психолошку подршку ученицима, а не само на образовање и оцене. Важно је да их учимо да буду свесни својих осећања, да умеју да их препознају, разумеју, регулишу и испоље на друштвено прихватљив начин. Важно је да умеју да слушају једни друге, да су способни да се поставе у туђе ципеле, да осете како дише друго људско биће. Важно је да умеју да успоставе адекватне међуљудске односе, кроз ненасилну комуникацију, толеранцију и конструктивно решавање конфликата.

Причамо, дакле, о емоционалној интелигенцији. Школа може бити место где се развијају ове „меке вештине“ и то јесте прва линија одбране, односно превенција насилног понашања. Друга линија, када до насиља дође, јесте интервенција, која подразумева спречавање, обавештавање, санкционисање, а трећа план заштите који се креће ка санирању последица и пружању психолошке подршке.

Тим за заштиту у нашој школи труди се да се наши ученици осећају што безбедније, да буду слободни да пријаве било какву сумњу на насиље, да се обрате за информацију, савет или подршку. У оквиру еразмус+ пројекта на тему превенције насиља организоване су различите активности у циљу подизања свесности свих актера школског живота о врстама насиља и начинима превенције истих. Једна од планираних активности јесте и овај позив родитељима на ближу сарадњу и интеракцију. Досад се у пракси показало да се најбољи резултати постижу када удружимо снаге. Врата педагошко- психолошке службе су отворена за вас, све што је потребно јесте да се најавите преко одељенског старешине, а за родитеље којима је згоднија електронска, па чак и анонимна комуникација, предлажемо имејл преписку. Уколико имате питања, недоумице, замерке, предлоге у вези са превенцијом и спречавањем насиља у нашој школи или имате потребу за подршком када је у питању родитељство, можете писати на ekonomskabp@gmail.com (за школског психолога).

Санела Марковић, школски психолог

„Желиш ли заиста да окончаш свој живот или уствари желиш да окончаш патњу коју осећаш?“ Да кренемо од самог епицентра овог страшног потреса, другог по реду узрока смртности код младих у свету. Суицидност. Када адолесцент изговори наглас пред другом особом да жели да одузме себи живот, ово је питање које ће га бар тренутно превести у НЕЋУ територију.

Срце вам се слама и имате потребу да загрлите младу особу испред вас која не види други излаз из патње осим поништавања себе. То је поглед који се не заборавља, а потпуно је исти код сваког адолесцента у моменту откривања , да ли идеје, намере или покушаја суицида. Празнина. Потпуно одуство ватре живота у очима. Ма ни пламенчић, ни искрица. Угаснуће. Језа вам прође кроз тело од те хладноће која се шири простором. Ту је пред вама, особа које већ нема.

Шта им у том моменту није потребно да чују?

„Проћи ће, није све тако црно“, „Треба да мислиш позитивно, па шта ти фали, све имаш у животу“, „Идемо у провод да те прођу црне мисли“, „Свако понекад има те мисли, није то ништа“, „ Не драми, молим те“, „Размисли о онима који ће патити за тобом“. Ово су реченице које ће проистећи из најбоље намере блиских људи који само хоће своју драгу особу натраг, онакву какву је знају, какву је воле. Они не желе да прихвате чињеницу да тренутно те особе нема. Изгубљена је у језивом међупростору у ком влада мрак. Њихове речи она чује овако: Не разумем те, не желим то да чујем, не могу ти помоћи, нисам ту за тебе…

Шта им је у том моменту потребно да чују?

„О чему размишљаш?“„Како се осећаш?“,“Како видиш себе?“,“Шта се то дешава у твом животу да ти причињава толику патњу?,“ Ту сам за тебе, ниси сам/а“ , „Разумем да ти делује нерешиво, али уз одговарајућу помоћ, можеш се осећати боље“„Можеш ли да замислиш себе у будућности?“Ова реченица је добра у прогностичком смислу, јер уколико могу себе да виде у будућности, то је добар знак , „Да ли си планирао/ла суицид?“ Многи се плаше да поставе овакво питање, јер сматрају да може гурнути особу још дубље у суицидност, па га избегавају у широком луку, али оно је кључно у одређивању фазе процеса у ком се особа налази и алармантности ситуације. План је аларм. Заправо чак и сама мисао је аларм и треба је увек схватити озбиљно. Умањивати проблем проницљивим увидом како особа само жели да привуче пажњу и манипулише је недопустиво. Уместо тога, запитајмо се зашто особа жели да привуче пажњу. Проблем , дакле, свакако постоји, а ми нисмо детективи, већ подршка. Нажалост подршка у оваквим ситуацијама није довољна, потребно је обавестити најближу породицу, упутити особу стручњаку. Ако је у питању покушај најчешће је то психијатар који врши процену стања, а онда у складу са проценом одређује медикаментну терапију праћену психотерапијом. Ако су у питању мисли без плана и покушаја, понекад је довољна само психотерапија.

Шта родитељи суицидног адолесцента треба да знају?

Најчешћи знакови су депресивни симптоми: вишемесечно повлачење у себе, често плакање, несаница, губитак апетита, недостатак воље, запостављање хигијене, изгледа, свакодневних активности, попуштање у школи.

Понекад је суицидност замаскирана неуобичајеном еуфоријом, нападима беса, опсесивно- компулсивним радњама или се испољава латентно суицидним понашањем типа конзумирања алкохола, дрога,насилничке вожње, промисквитета, екстремних спортова.

Социјална изолација(забрана дружења) је ризичан фактор за развој суицидних мисли

Узрок није један догађај, разлози су комплексни и задиру у прошлост.

Проблем није настао преко ноћи, па се тако не може ни решити.

Ако особа након откривања каже да више нема жељу, не упасти у замку“ Проћи ће само од себе“и одустати од лечења.

Осмех на лицу суицидне особе није знак да потреса више неће бити

Ако психијатар пропише антидепресиве, то не значи да ће их вечно пити

Није важно ко је крив, шта би било да је било итд,

Важна је подршка целе породице у процесу лечења, а некад је неопходна и породична психотерапија.

Сви смо у неком периоду свог живота осетили изузетно јаку душевну бол и посрнули од осећаја силне тежине постојања, али да ли заиста знамо како је кад пожелиш да све нестане заувек? То не може да разуме нико ко није био на том тамном месту. Зато је важно да не бежимо од ове теме, да не умањујемо проблем само зато што је нама тако лакше. Важно је да будемо ту и саслушамо до краја, допустимо да нас поведу на то место, јер једино тако можемо да се истински повежемо и добијемо поверење.

Тада, када је рука у руци, добијамо драгоцену прилику да их лагано поведемо одатле. У светлост.

Санела Марковић, школски психолог

Ево и ње,  елегичне приче о свеприсутној онлајнманији. Ко још данас може замислити живот без интернета? Тамо је читав свет на длану, удаљен свега пар кликова од нас. Морамо признати примамљивост овог дивног и опасног изума двадесетог века. Сурфовање по интернету изазива ослобађање допамина у нашем телу, који доноси осећање задовољства и тако ствара идеалне услове за развој зависности. У потрази за све већим ужитком, ето нас зачас изгубљених у лавиринту „Само да отворим вибер,  да проверим има ли лајкова на Инстаграму, да видим коментаре, погледам објаву блогера, усликам испијање јутарње кафе за свој стори,…а онда ћу касније да купим ону стварчицу онлајн, одиграм игрице на миру, прегледам све вести, погледам онај филм и ,ах, толико тога ме чека, идем по још…“

Офлајн је аут, онлајн је ин, тако стоје ствари. А како ви стојите са коришћењем интернета? Ако је одговор ДА на већину следећих тврдњи, онда не стојите добро. Могуће да имате iDisorder, тј поремећај компулсивног коришћења интернета.

-Често размишљам о својој прошлој или будућој интернет активности

-Скоро увек останем дуже на нету него што сам планирао/ла

-Нерасположен/а сам и нервозан/на када дуже време не користим интернет

-Када ме обузму негативне емоције, спас тражим на нету

-Више волим да се дружим онлајн него уживо

-Угледам се на инфлуенсере са нета

-Занемарујем свакодневне обавезе и активности због времена проведеног на нету

-Смањена ми је концентрација, слабије памтим и учим

-Одлажем све потребе кад сам на нету( храна, вода, тоалет,…)

-Минимум 4-6 сати дневно проводим онлајн

Какав је биланс? Ако сте родитељ, вероватно сте одговарали у име свог детета, али није лоше да преиспитате и себе. Није ова зависност резервисана само за „децу духове“, како зову данашње клинце. Неки родитељи се такође крећу кроз свој живот и своју породицу попут духова, ту су, а као да их нема, можеш проћи кроз њих, неприсутни у дешавањима, далеко од овде и сада. Особе које се осећају живим једино у виртуелном окружењу, где добијају довољне дозе за не(т)срећу, поткрепљења сопствене вредности сведена на лајк, социјалне интеракцијe разних врста и нивоа са минимално ризика, комуникационе арабеске и гротеске, богате суплементе илузије која лечи и имунизује….. Онда стварност постаје нужно зло. То је зависност.

Како наћи лек? Како спасити своје дете заглављено у лавиринту? Решење није у забранама, забране ће изазвати бунт, агресију и још више компликација у односу. Решење може бити у заједничком договору шта, кад и колико. Решење може бити у алтернативним начинима забаве, заједничком провођењу времена у изванекранским активностима које могу да понуде довољно конкурентан драјв. Решење може бити прави модел понашања- дете се несвесно идентификује са вама одмалена. Решење је понекад разговор са психологом.

Свака зависност је као бег од стварности, покушај решавања примарног проблема, страхова, недостатка самопуздања, депресивности. Можда ви или ваше дете гурате проблеме под тепих или боље рећи под екран. Од те силне и сјајне чулне стимулације са екрана, ко ће још видети сиви облачић? Не види се ништа и не чује, кад те заслепе и заглуше виртуелне дражи. Реалност се губи, меша и стапа са матриксом. Проблем је замагљен, а ви уљуљкани у симулацију живота.

Лепо ми је ако на фотографији на нету изгледа као да ми је лепо.

Зар је потребно више од тога за живот? Па, зависи желимо ли да живимо или животаримо.

Санела Марковић, психолог

Кажу да пријатељства обележе живот особе много више него што то чине партнерске љубави.Та спонтано настала и пажљиво чувана повезаност двеју душа заиста је незаменљива. Она нам пружа сва та дивна осећања припадности, блискости, сродности и прихваћености. Код младих, пријатељске везе имају велики значај за развој идентитета, самосталности и социјалних вештина.

Посесивност
У почетним, незрелим годинама тинејџ пријатељства знају да буду врло искључива, што значи да се не примају лако нови чланови(“ Моја другарица и ничија више) Свеједно да ли се лако или тешко везују, када се вежу, то зна да буде прилично тесно и тешко раскидиво. Ако трећа особа покуша да умеша своје прсте у ту везу, обично настају конфликти, поготово код девојчица. Родитељима понекад смета та претерана везаност и покушавају да је пресечу, гурајући децу ка другима, не знајући да је то сасвим природна одлика раних пријатељстава.
Код дечака такође постоји љубомора, али често није свесна, нити изражена. Карактеристицни су изрази БФФ(бест френдс форевер) код девојчица или Кумови код дечака. У каснијем добу, ова посесивност полако попушта и у средњој школи се све чешће појављују друштва тј заједнице више равноправних вршњака.

Несталност

Упркос посесивности или баш захваљујући њој, тинејџ пријатељства могу имати врло скоковите емоције,(“ час се волимо, час се мрзимо“) Ситница може бити узрок интензивних негативних емоција и обећања типа“Никад више“, а затим у једном трену све се врати на старо, опрости се и заборави. Иначе емоционалност код младих има тенденције интензивности и бурности која не траје дуго. Честе су промене расположења. Из угла одраслих то све зна да личи на драма qуеен сценарио. Честа грешка родитеља јесте претерано уплитање у њихове односе, баш због те илузије да наше дете много пати и стога ми морамо да „почистимо тај неред“ . Шта год да је, њихово је и они морају сами да се побрину за свој однос . Ми можемо да попричамо, да се интересујемо, да пробудимо код детета здраво резоновање и понудимо начине неутрализовања негативних емоција и ту треба да се зауставимо. Много клизав терен.

Лоше друштво?

Не свиђа ми се како се незрело понаша она Ана, а Теина фризура је скроз панкерска, то не слути на добро, Марко не зна ни да се јави, а Огњен има тетоважу, Боже сачувај И тако даље и тако ближе, препуни стереотипа и жеље да наше дете има само најбоље, не дозвољавамо отцепљење, развој самосталности и идентитета. Лош посао.
Наш тинејџер ће упасти у лоше друштво једино ако нема самопостовање, љубав и подрску у породици. То је наш посао. Ако обезбедимо сигурну базу и добру комуникацију, ако им дамо морални компас, ако их учимо правим животним вредностима , они неће бити подложни лошим утицајима. Ако се случајно неки изгред и деси, ми ћемо то знати и реаговати на време.

Зависни односи, пасиван-активан

Када се поклопе исти или слични ставови и вредности, али различите комплементарне потребе, може доћи до развоја оваквог односа. Понекад чак не постоји никаква сличност, већ је сплет околности спојио неспојиво и током времена завезао гадан чвор. Пасивно зависној особи је јако тешко да тај однос прекине, упркос свесности о неравноправности, манипулацији или искоришћавању. Активно зависна особа има огромну корист од тог односа, јер јој он храни его, те ни не жели раскид и врло често затеже канап. Овде је кључан проблем ниско самопуздање код обе особе и рад на истом може да одреши чвор без уплитања, забрана и уразумљивања.

Пријатељство између супротног пола

Многи се питају да ли је уопште могуће или је то само замена за романтичну везу од које се страхује, тестирање заводничких вештина, чекање праве прилике да се крене у освајање. Ако постоје емоције , треба их рећи , по цену ризиковања пријатељства јер нико неће имати користи од лажи и претварања.

Ако је било право – наставиће се, ако је било само са циљем да прерасте у љубав, престаће или добити виши чин и то је прави тест.
Родитељи једва дочекају овакву везу да прогласе романтику и крену са подбадањима. Тинејџер се не осећа пријатно у таквој ситуацији. Шта год да је у питању, то је лична ствар и наше шале и инсинуације ће само да их збуне. Мушко-женска пријатељства знају да буду врло специфична и корисна, због различитих углова гледања на свет. Не треба одбацивати њихову могућност и лепоту.
Површност

Код дечака чешће него код девојчица присутна је комуникација која се задржава на нивоу догађаја и евентуално мишљења, док врло ретко достиже ниво емоција. Ниво емоција је највиши ниво комуникације и неопходан је за остваривање аутентичног, дубоког и реалног односа, који подразумева емпатију, интересовање за пријатеља и његов живот, међусобно дивљење, али и конструктивно критиковање. Тек у том случају може се говорити о пријатељству. Страх од одбацивања, ругања и неприхватања прави ограду у којој се држе емоције. Немојте се зачудити ако ваш тинејџер пресликава односе из породице на своја пријатељства. Прихватајући, топао, искрен и негујући родитељ неће имати ових проблема са својим тинејџером.

Хлађење пријатељског односа и прекид

Пријатељство вуче корен из речи пријати, па тако заиста нема смисла одржавати везу ако више не прија. Наравно, има тренутака када нам пријатељи из неког разлога не пријају, али овде се мисли на већину времена проведеног заједно. Ако се више не смеју ако више не плачу заједно, ако немају о чему да причају, ако не дозвољавају један другоме раст- време је за крај. Само зато што су пријатељи од малих ногу или сте ви пријатељи са њиховим родитељима, не значи да морају остати пријатељи до гроба. Пријатељи се бирају. Нису нам додељени. Прекид пријатељства, међутим, уме да буде врло болан, чак и болнији од раскида љубавне везе. Некако није баш друштвено оправдано и подразумевајуће оплакивати прекид пријатељске везе.Пријатеља обично имамо комада преко неколико и увек стичемо нове, стога чему драма? Управо због таквог става, бол зна да буде још већа јер не дозвољавамо себи жалост. Као и код било ког другог губитка, овде је изузетноважна улога родитеља, који ће чути, разумети и саосећати.

Албер Ками: „Немој ходати иза мене; можда те нећу водити. Немој ходати испред мене; можда те нећу следити. Само ходај поред мене и буди ми пријатељ.“

Санела Марковић, школски психолог

Санела Марковић, школски психолог

Питате се Да ли је могуће? Ма не, ово се не дешава. Мислите да је све ово само ружан сан из ког ћемо се ускоро сви пробудити? Највероватније се налазите у фази порицања. Сасвим је могуће да не верујете никоме, подржавате неку од теорија завере, можда и не поштујете ванредне мере и савете лекара. Вама се активирао моћан механизам одбране од непријатних осећања. Ви сте саградили зидине иза којих мирно и сталожено корачате кроз дане. Ви сте у магли коју сте сами створили.

Љути сте на систем, на власт, на министарство, на лекарске стручњаке. Хтели бисте да вичете са зграде колико негативне енергије имате. Грдите децу, свађате се с партнером, продавцима. Можда остављате коментаре препуне критика и негодовања на друштвеним мрежама, имате потребу да уперите прстом у неког кривца. Ви сте у фази гнева. Мржња вас храни. Ви хоћете да будете јаки. За вас је бес моћ, а туга и страх су слабост.

Безвољни сте и осећате се бескорисно, безнадежно. Зашто је баш нама морало то да се деси, засто баш сада, хиљаду зашто без иједног зато. Не видите излаз, мучи вас неизвесност ситуације, сматрате да ништа не може да вас спаси, да нас спаси од ове пошасти. Узнемирује вас свака нова жртва вируса у свету. Размишљате о смислу односно бесмислу живота и упадате у апатично стање. У фази сте туге.

Бринете се за своје ближње и за сопствено здравље, стално размишљате Шта ако се баш нама деси? Предузимате све могуће и немогуће мере заштите , изоловали сте се у потпуности. Плачете или чак паничите, имате соматске тегобе, не можете да спавате, немате апетит. У сталном сте грчу и муче вас негативне мисли. Замишљате најгори могући сценарио. Ви сте у фази страха

Помирили сте се са ситуацијом у којој се налазите. Свесни сте да је не можете променити, већ да можете једино да мењате свој начин реаговања. Тражите начине да се прилагодите ванредном стању, планирате своје дане, тражите алтернативне начине да испуните време, трудите се да одговорите на захтеве околине, али слушате и своје потребе. Тражите баланс. Ви сте у фази прихватања.

Пуни сте енергије, радног елана, не стајете, дајете све од себе да будете од користи себи и другима. Имате пуно идеја и спроводите их у дело. Верујете да доприносите бољем развоју ситуације. Надате се најбољем исходу, иако свесни неизвесности. Сви могу да се ослоне на вас и на вашу позитивну енергију. Проналазите начин да задржите добро расположење и смисао за хумор. Налазите се у фази оптимизма.

Могуће је да сте већ прошли кроз све фазе и на прагу сте фазе олакшања у којој се смирујемо и враћамо у нормално стање. За ову фазу је потребно да се поклопи више коцкица, да се крива ширења заразе спљошти и изравна, а број нових жртава опадне и ванредне мере почну да се повлаче.
У којој год фази да сте, нормално је, природно и разумљиво. Све су то мање или више здрави начини борбе у кризној ситуацији. Могуће је и да проживљавате више фаза у току само једног дана, да идете унапред па поново у назад јер вас је неки догађај потпуно избацио из колосека. Не можемо очекивати од себе да будемо потпуно стабилни и уравнотежени када смо у сред буре која тресе цео свет. Допустимо себи слабост и признајмо себи осећања, то је најбољи пут, то је једини начин да изађемо из кризне ситуације без већих последица, уместо да останемо заглављени у некој од фаза. Сретан вам пут.

школски психолог, Санела Марковић

Међутим, шта урадити кака та комуникација поприми неке непожељне размере? Да ли постоји дигитално насиље? Одговор је да, постоји. Дигитално насиље је коришћење дигиталне технологије (интернета и мобилних телефона) с циљем да се друга особа узнемири, повреди, понизи и да јој се нанесе штета.

Дигитално насиље се дешава у виртуелном свету и али то не значи да је мање озбиљно од других облика насиља. Док класично насиље престаје удаљавањем од особе која се насилно понаша, дигитално насиље може да се одвија и када је рачунар или телефон искључен. Иако се током дигиталне комуникације друга особа не може физички повредити, остају последице дигиталног насиља по психофизичко здравље, емоционално и социјално функционисање.

Последице трпљења дигиталног насиља су различите, а у неким случајевима могу да буду веома озбиљне. Психичко здравље, самопоштовање и самопоуздање може бити и трајно угрожено!

Под дигиталним наиљем се подразумева:

• садржаји који дуже и континуирано вређају личност
• неовлашћено слање фотографија и манипулација тим фотографијама или неким другим приватним садржајима
• отворена или прикривена претња
• подстицање на употребу говора мржње и насиља
• лажно представљање
• Злоупотреба личних података и фотографија

Шта да урадите ако ваше дете трпи насиље:

Ако приметите да ваше дете има проблем са спавањем, не жели да иде у школу, изгледа узнемирено приликом коришћења телефона или компјутера, време је да поразговарате са њим.

Када дете пати, ви, прирoдно желите да зауставите ту бол што је пре могуће. Проблем је што не постоји универзални рецепт за решење проблема.

Предлажемо начине на које можете помоћи свом детету:

•  Разговарајте са својим дететом. У атмосфери поверења добићете ширу слику о дешавањима онлајн. Понекад је довољно само  пажљиво саслушати дете да би му било лакше.
• Договорите се са дететом око предузимања даљих корака. Нека дете буде укључено решавање проблема. Попрiчајте са вашим дететоm о електонском насиљу и објасните му да то што се дешава није његова кривица. Дете ће можда желети да узврати насилнику истом мером  али објасните му да се на насиље не одговара насиљем.   Упутите га на потребу чувања доказа и заједнички сачините план даљег деловања.
• поступите мудро, не брзо – родитељи понекад могу учити више шттете него користи уколико поступају непромишљено. Иако је тешко искључити емоције, о сваком будућем кораку потребно је промислити.
• Онемогућите особи да поново ступи у контакт са вашим дететом. Блокирајте садржај, страну на друштвеној мрежи, групу, налог или сајт или налог особе која га узнемирава
• документујете и пријавите – ако неко узнемирава ваше дете путем интернета, “скриншотујте” поруке и профил пошаљиоца.

Постоје разне интернет станице за пријаву насиља и непожељних садржаја:

• Нет патрола за пријаву нелегалних и штетних садржаја на интернету (пријава@нетпатрола.рс)

• СОС телефон Министарства просвете, науке и технолошког развоја (0800 200 201)

• Одељење за борбу против високотехнолошког криминала МУП Републике Србије ( childprotection@mup.gov.rs)

• Све социјалне мреже својим корисницима пружају могућност пријављивања насиља које се десило на мрежи

Иако дигитално насиље није нужно повезано са школским окружењем тј. дешава се у виртуелном свету, односи који се наруше приликом дигиталне комуникације са вршњацима одражавају се и на односе у школи, неспоразуми се продубљују  и умножавају. Не заборавите да је и школа установа која може да пружи помоћ вашем детету. Сваки облик насиља, па и дигитално, пријављује се у школи (одељењски старешина, наставници, педагог, психолог…)

Оно што је најбитније, будите ослонац и подршка јер је родитељ пун разумевања и љубави оно што је вашем детету најпотребније.

Далиборка Борковић, педагог