„Сви људи су себични и гледају само себе и свој интерес“. „Не верујем ником осим свом псу“. Ех, лако је веровати животињи којој је друго име оданост. Рођен да вас  безусловно воли. Ту нема никаквог ризика.

Кад причате са особом која нема поверења у друге, то је као да гледате у неки експонат заштићен провидним али непробојним стаклом. Тамо је иза, видите и чујете, али не можете да додирнете, не можете да се повежете са особом на емоционалном нивоу. Покушате лепом речју да отопите атмосферу, али није то лед, неће. Покушате мудром речју да их решите као загонетку Сфинге па да вам дозволе пролаз, ма нема шансе…..Онда вам понестане адута па кренете да провоцирате љутњу и сирову енергију природе да поразбија та проклета стакла изнутра. Не вреди, одбија се о зидове и враћа им се још јача. Како ли је тамо унутра, кад никад, ништа не излази ван? Запитате се, у тузи. Саосећате са човеком у стакленој кугли. Са човеком који одбија да буде човек човеку, јер човек је човеку вук и никад, ништа друго. Тачка. И тако, остају вам далеки, сами и заштићени у свом социјалном вакууму.

Заштићен, дакле сигуран, неповредив, моћан. Тако барем они доживљавају ту ситуацију апсолутног неповерења у људе. Ако успете да прочачкате по прошлости, суптилно провлачећи то као просту филозофску расправу или пак необавезно ћаскање, могли бисте открити да они изнова и изнова одигравају трауме изневеравања из детињства. Иако они неповерење виде као ултимативну заштиту против повређивања, они управо гледајући у свима особу која ће их кад тад изневерити, унапред одигравају резиме сценарио, не дозвољавајући ни да се радња развије. Ако се деси да се радња неким чудом ипак развије, намерно ће је вући у правцу потврђивања свог уверења -“Ето видиш“ синдром. Сваки ваш покушај да им пружите подршку видеће као Тројанског коња. Дакле, апсурдно, они себе не штите, већ ретрауматизирају.

Живот је неизвестан, сложићемо се сви, људи су комплексни, заиста је немогуће предвидети да ли ће нас неко изневерити. Неко некад хоће, неминовно. Човек човеку није пас, али зар мора бити баш вук?

Ако мислим да свако хоће да ме изневери, може бити да полазим од себе. Ако сам ја спреман да изневерим, зар нису онда и сви други? Ух, ово окреће нож у вери за 90 степени. Шта ћу сад са тим? Запитаћу се које су заправо моје потребе, ко сам ја? Људи који не верују другима неретко су у слабом контакту са самим собом. Али није све тако мрачно. Психотерапија обично помаже.

Поверење у друге иде руку под руку са поверењем у себе, у своје снаге да ћу моћи да се заштитим кад се осетим угрожено, да ћу знати да одреагујем, да узвратим ако треба, подигнем се кад паднем, смирим ситуацију, повучем се, побегнем …имам читав арсенал. Поверење да моја вредност не опада са повећањем нечије моћи да ме напада. Поверење у дете у мени које хоће да се изложи другима, али и поверење у оног одраслог у мени који поставља границе кад и где затреба.

Поклањати и примати поверење тако је диван чин размене, без њега може ли се волети? Без љубави, може ли се живети?
Санела Марковић, школски психолог

Дете у нама хоће све и хоће одмах. Оно не зна за после, оно се не кроји у складу са околином, нити моралношћу, оно функционише по принципу чистог задовољства.

Треба ли да слушамо дете у себи?

То је питање за милион долара. Мењала бих га за 10 лакших …. да нисам психолог и да не морам имати одговоре на сва питања, разуме се.

Фројд је говорио о 3 аспекта личности: ид, его и супер его. Его је онај који мири ову двојицу посвађаних и необузданих.

Ид је управо то дете у нама. Ид је нагонска енергија, наше гориво, без ње не иде, не пали. Без њега се не може, са њим је тешко. Ако бисмо се искључиво њиме руководили, вероватно бисмо завршили без школе, без посла, без пријатеља, без партнера, ако већ не у затвору. Све што пожелимо, урадили бисмо. А нису све наше жеље баш тако добре за нас, за друге.

Наши дивни родитељи нас науче да одложимо испуњење жеља. Мама не дође баш истог момента кад беба заплаче. Тата не купи баш одмах сваку играчку коју дете пожели. Слаткиш добијеш тек кад поједеш броколи, а излазак добијеш тек кад научиш за контролни итд … Толеранција фрустрације, напетости.

За срећу се треба стрпети, потрудити, тако живот функционише. Понекад се морамо и сасвим одрећи неких жеља, да бисмо профитирали на дуже стазе. Као она деца из маршмелоу експеримента која су се одрекла једног слаткиша сада, да би добили два слаткиша касније.

Понекад је веће задовољство у ишчекивању жељеног догађаја, него у самом остварењу….

Твој Его прави ред у твом животу, обуздава дете у теби. Не поништава га, не игнорише га. Слуша га, али слуша и оног другог лика: Супер ега. Тај је наша савест, принцип моралности. Он стално виче: Немој ово, немој оно. Стани, чекај, размисли, процени. Досадан неки тип, без сумње. Ипак, прекопотребан. Глас разума, глас родитеља.

Не ваља ни ако само овог слушамо… Нека неуроза ће да нас сачека иза ћошка.

Кључна реч је самоконтрола или знати кад закочити. Рецимо да они са високом самоконтролом имају боље кочнице, а они са ниском имају боље моторе.

Одговор је у балансу, гас, кочница, све у право време. Вештина. Помало и уметност. Ризик уз опрез. Слатко, али не без дозе горчине . Адреналин, али и окситоцин. Ко разуме, тај уме.

Санела Марковић, школски психолог

Чувени психолог Сигмунд Фројд је сматрао да човеком доминирају две силе- сексуални и агресивни инстинкт. Свако људско понашање, дакле, вуче гориво из тих резервоара, били ми тога свесни или не. Како? Путем процеса неутрализације. Претварањем сексуалне и агресивне енергије у неутралну животну енергију која служи решавању свакодневних проблема , разумном мишљењу, корисном и продуктивном понашању, доласку до животних циљева.

Психички здрава особа током одрастања научи да неутрализује. Да претвори „Сад и одмах“ у „Касније ћу видети шта бих с тим“. Да претвори „Згромићу га“ у „Одох у теретану“. Да претвори „Желим је, иако је туђа“ у „Посветићу се личном развоју“….

Лоше и неприхватљиве жеље не можемо тек тако избацити из своје душе, то би било психолошки неодговорно, баш као што је еколошки неодговорно бацати отпатке у природу, не размишљајући да ли ће се разградити. Морамо знати како и где са тим.

Живот има нуспојаве, нуспродукте који су нужни и природни. Нажалост, несавршени смо створени. Нешто мора да се баца, нечег морамо да се ослободимо. Вишак. Еколошки или психолошки.

Уместо што се правимо да смо безгрешни и чисти као суза, боље би било да прихватимо „црно“ своје душе и дамо му боју, дамо му неки нови облик. Дамо му живот кроз „the second best thing“ Ако не ваља, учинимо га ваљаним. Не може увек из прве.

Тако би некако изгледала емотивна рециклажа.

Претворити неприхватљиво и непотребно у прихватљиво и корисно. То је циљ. То је одговорно понашање. Према себи. Према природи. Ми смо део те природе. Делимо са њом осећај за ритам дана и ноћи, светла и мрака. Ту су наши корени.

Само што смо се у међувремену затворили у 4 зида и заборавили где припадамо.

Санела Марковић, школски психолог

Закачићу се за једну реченицу коју ученици често изговарају. НЕ ВОЛИМ ДА УЛАЗИМ У КОНФЛИКТЕ. Понекад су и поприлично поносни док то изговарају . Несвесни да ту лежи проблем. Да у њиховој врлини чучи мана.

Прво, они не праве разлику између свађе и конфликта. Свађа је негативна последица конфликта, понекад нажалост нужна. Конфликт је природни феномен у социјалним односима који произлази из просте чињенице да смо различити. Немогуће га је и непотребно избегавати јер то значи да се кријемо од других и да одржавамо односе вештачки, на апаратима.

Ако хоћемо да односи буду искрени и аутентични онда су конфликти нужни. У току дана је сасвим уобичајено да имамо бар 5 конфликата, ако смо у контакту са другима. Не мислимо исто, не желимо исто, имамо различите интересе и дође до судара. Све је то ок. Битно је како ћемо се поставити у тој ситуацији.

Избегаваш конфликте? вероватно не умеш да се поставиш адекватно, превише се узбудиш, осећаш се нападнуто, осећаш да си кривац, осећаш се разочарано, љуто, немоћно, запоседнуто,… збрка емоција која ти не дозвољава да контролишеш ситуацију, да бираш речи. Све је у одабиру речи и начину на који ћеш се изразити.

Нема никаквог магичног разрешења конфликта, морамо га сами решити.

Асертивна комуникација је решење.
Асертивност подразумева самопоуздано изражавање сопствених мисли, потреба, жеља и осећања, на начин да не угрозиш другог. Употреба Ја порука типа Смета ми, Не одговара ми, осећам се тако и тако кад урадиш то и то… уместо Ти порука типа Ти си овакав, Ти увек, Ти никад,…

Поставити се у позицију друге особе. У боксерским рукавицама, уместо једно против другог, бити заједно у борби против Проблема. Директ, аперкат или кроше.

Да, није лако, треба умети управљати конфликтом. Потребна је јака самоконтрола.
И то још у ситуацији кад све у вама гори и хоћете да искочите из сопствене коже.

Па ко то још може?

Може она особа која схвата да је избор на њој, која је спремна да преузме одговорност за своје поступке.

Не може се увек. Ни они најбољи не могу увек. Понекад се конфликт мора одложити док се страсти не смире и разум разбистри. То је у реду.

Неки ученици улазе у конфликте једино унутар породице. Врло често у интензивне, експлозивне, да не кажем агресивне конфликте.

Разлог због ког се свађаш са породицом јесте тај што знаш да њих никада нећеш изгубити, они ће све опростити и зато се ту отвараш у потпуности, Дешава се пренос емоција- оне које не изразиш кад треба и према коме треба, нађу свој излаз на другој страни. Страдају недужни.

Страх од конфликта је страх од напуштања.

Нико не каже да треба изазивати свађу. Ствар је следећа: треба бити искрен. Количина истине је обрнуто пропорционална количини психичких проблема. Ако смо искрени, онда су конфликти неминовни. Ако се конфликт реши на прави начин, онда је побољшање односа неминовно. Ако су нам односи искрени и квалитетни, онда су срећа и психичко здравље неминовни.

Проста узрочно последична повезаност.

Санела Марковић, школски психолог

“Идемо до дна, туга, ти и ја..“ Е, па неће моћи, неда Бес.

Бес је чудо једно невиђено. Персонални бодигард, јак и мишићав, страшан и увек приправан. Штити нас од депресије, од пада у то улегнуће, у потонуо терен где влада мрак и слабо се види…

О чему се заправо ради?

Када нам се деси нешто због чега нам се седи и плаче, сећа и осећа, може се десити да се у причу умеша тај тотално луд лик. Бес. Он хоће акцију, хоће да нас дигне и покрене, једним потезом зафрљачи тугу у подсвест и крене да се шири и прави важан као паун.

Уместо да сажваћемо тај несретни догађај који боли и притиска, уместо да попричамо сами са собом, пустимо сузу и дозволимо себи слабост, ми пуштамо да нас Бес узнесе изнад догађаја, изнад нас самих, изнад истине. Онда вичемо на друге који ништа нису криви или барем у том датом тренутку нису. Онда вадимо сав прљав веш из прошлости. Други људи  су мета у коју пуцамо немилице и док меци лете на све стране, осећамо моћ и на сигурном смо терену.

Конвертујемо тугу у бес. Зашто то радимо? Зашто му дозвољавамо да нас воза? Па зато што је лакше тако. Убићемо са тим мецима и проблем и тугу и истину, збрисаћемо их са лица земље да нас не дирају. Ко још воли слабост кад може да се осети моћно? Ко још хоће тишину и интроспекцију, кад може да прави буку и врши инспекцију других?

Овом механизму су посебно вични мушки примерци људске врсте. Погађате зашто? „Шта плачеш ко сека Перса“ „Дечаци не плачу, буди јак“ Звучи познато? Током детињства их учимо да није прихватљиво бити тужан. Бес, с друге стране, јесте мачо ствар. Потпуно прихватљиво, очекивано  понашање једног типичног мушкарца. „Ударио си се на сто, хајде да тучемо сто, да му вратимо, ….“ и сличне небулозе упућене мушком детету. И шта ће јадни, одрасту временом потпуно или делимично губећи сећање на њу. Краљицу. Тугу.

А зашто је она па краљица? Који ће нам ђаво она? Е па драги моји, да је живот само мед и млеко, не би осетили ту сласт. Само наспрам туге постоји срећа. Да нема зла не бисмо знали шта је добро. Не, не хтедох рећи да је туга зло. Она је само једна од емоција коју нам је Природа подарила и треба да је пригрлимо као сваки дар природе. Уместо да нам дише у врат, јер смо јој окренули леђа, погледајмо је у очи равно, па куд пукло да пукло, покупићемо делове са пода касније.

Туга је ту да се одтугује. Туга је ту да јој дамо облик и тако је пустимо од нас. У противном, ако је потискујемо, негирамо, она се шири и обузима душу без наше контроле, завлачи се у све поре и боји нашу свакодневицу сивилом. Други можда неће видети, али она ће вирити из нашег погледа, из нашег полуосмеха или неке друге микроекспресије лица. Десиће се можда, ако јој недамо за право да постоји, да ће се појавити помпезно у пуном сјају и раскоши, са све круном на глави, одједном, када се најмање надамо и краљевском наредбом пролити незаустављиву реку суза. Па ко уме да плива…

Зато се запитајмо: Да ли смо бесни бесни или смо уствари тужни бесни? Будимо у контакту са самим собом.

Осим ако волите да будете на аутоматском пилоту.

Санела Марковић, школски психолог

Рад на другом. Управљање неким. Контролисање нечијег ума. Вешто довођење нечијег понашања од тачке а до тачке б.

Манипулација обично иде ка себичном циљу- да се извуче корист на штету друге особе. Друга особа обично није свесна да је жртва манипулације.

Зашто људи манипулишу?
Манипулатори нису вични директној асертивној комуникацији, зато користе посредни начин да остваре своје потребе и жеље. Често су убеђени да директна комуникација не би довела до циља, те због тога играју психолошке игре.

Ко су манипулатори?
Манипулатори су обично врло интелигентне особе које размишљају унапред и умеју добро да процене друге људе, као и њихове реакције. Они не умеју да остваре адекватне социјалне односе, иако могу да делују врло прилагођено, чак шармантно и харизматично. Њихово понашање је лажно, намештено, они играју улоге по потреби. Они нису нужно особе без осећања, они могу бити особе које своја осећања стављају у заграду, да им не би сметале да остваре циљ.

Можете ли да препознате манипулацију? Можете, ако упознате врсте.

1.
Застрашивање па олакшање. “Одмах у канцеларију!” Кад дође “Све је у реду, само да попричамо…”- поигравање емоцијама. После овог ролеркостера, особа је подложнија прихватању предлога и захтева. Слично као игра:Добар- лош полицајац.
2.
Друштвена размена. Особа учини другој особи услугу са намером да се касније може позвати на дуг и тражити заузврат услугу. Друга особа осећа притисак и не може да одбије. Овде спада и “куповина људи” поклонима, похвалама, ласкањем итд
3.
Мали захтев па већи тј Ногом у врата. Затражи се мала услуга, па затим, ако се прихвати, затражи се много већа услуга, која је и била крајњи циљ. “Када некоме дате мали прст, он ће хтети целу руку”.
4.
Изигравање жртве” Јадан ја, како ћу ако ми не помогнеш да урадим задатак.” Игра се на алтруизам, на људску потребу за помагањем, али и на осећање моћи које произилази из улоге помагача.
5.
Набацивање кривице. Кривица је моћно осећање помоћу ког се суверено и подмукло влада. Манипулатоту је довољна само једна ваша грешка….и увек ће је вадити као кец из рукава.
6.
Симпатија, завођење. Манипулатор користи свој шарм како би очарао особу до те мере да ова пристаје на било шта, да би и даље била објекат наклоности и жудње.
7.
Инсинуације, увијање истине у шалу, сарказам. Ово је пасивна агресија у комуникацији. “Ти си сјајна другарица, никад ми ниси рекла истину, ко још воли да чује истину.”
8.
Парадокс. Давање противуречних информација “Буди вођа, очитај му лекцију ” Како да буде вођа кад му се наређује?
9.
Замка доследности. “Рекао си да си отворен за нове идеје, значи треба да прихватиш мој предлог”
10.
Емотивно уцењивање. “Ако ме напустиш пашћу у депресију.” Овде се игра на избегавање осећања кривице, игра се на емпатију, на доброту, али и осећање омнипотенције“ Какав велики утицај имам, колико сам битан/на у животу те оособе“.
11.
Ограничавање слободе. “Сад или никад, “Ово ти је последња шанса да се докажеш” ,” Попуст траје још само недељу дана” Притисак услед илузије цурења времена.

И тако даље…и тако ближе.

Када ово прочитате, можда ћете помислити: Па ово готово сви радимо, зар ово нису мање-више уобичајени начини одвијања социјалне интеракције? Свакодневно утичемо једни на друге, покушавамо да остваримо сопствене жеље, да подстакнемо друге да се промене. Да ли то значи да манипулишемо?

Како да разликујете мотивацију од манипулације? Поставите питање: Да ли је циљ особе да вас покрене да урадите нешто што би било добро за вас, нешто што и сами схватате као позитивну промену или је циљ особе да се поигра са вама како бисте потпуно несвесно урадили нешто што та особа жели, а вама није ни од какве користи?

Санела Марковић, психолог

Осећаш даљину између себе и других? Желиш али не успеваш да се уклопиш и постанеш део екипе? Машташ о својој екипи у којој ћеш се осећати сјајно и прихваћено, са којом ћеш бити као једно, са којом ћеш дисати, за коју ћеш дати све, која ће дати све за тебе? All for one, one for all.

Вероватно си интровертна особа којој теже полази за руком да успостави и одржи социјални контакт, али то не значи -осуда на вечну самицу. Твоја екипа је тамо негде и чека те.

Та жеља за својим друштвом је природна потреба за припадањем, прелепо је када осетиш да си једно са групом драгих људи.

Ипак, веруј да нема много људи који могу да уживају у том осећању, јер прилично је тешко пронаћи сродне душе, колико год то теби изгледало лако и приступачно док гледаш друге.

Дозволи себи да за почетак будеш само неутицајни део екипе, неутрални посматрач. Иако ти јеси другачији од екстравертних, можеш да се уклопиш и уживаш заједно са њима, чак иако немате сличне особине или интересовања.

Покушаваш? Док си у већем друштву, осећаш дистанцираност и досаду? Није теби досадно са њима, него мислиш да си ти досадан њима и онда све то маскираш незаинтересованошћу. То је погрешан фокус.

Не гледај себе туђим очима, гледај друге и интересуј се за њих.

Можда та екипа није твоја екипа и треба да тражис даље, а можда ти одговара само једна особа из екипе.

Са друге стране, ако ти наиђе период да не желиш да се дружиш и да ти је непријатно у друштву, немој силити себе. Дозволи себи повлачење.

Посвети се неким својим специфичним интересовањима, гледај на то као на додир са својом аутентичношћу, сви треба да одвојимо време за себе. После одређеног времена пожелећеш природно да се окренеш поново ка другима и уживаћеш у промени.

Битно је само како проводиш то време самоће, да ли у очајању јер није све онако како желиш или у посвећивању, истраживању, развијању неких вештина.

Што си богатија личност, то ћеш интересантнији другима бити.

Што си интересантнија особа, то ћеш лакше пронаћи екипу.

Твоје маштање о екипи је механизам одбране и он је у реду, донекле лековит, али ако претераш и опседнеш се маштарењем, онда губиш енергију и вртиш се у зачараном кругу.

Направи корак напред. Изађи из круга.

Дај прилику другима. Дај прилику свом животу.

Буди у току дешавања, али немој по сваку цену прихватати оно што није у складу са твојом личношћу. Није потребно да копираш друге да би те прихватили, буди свој, али ухвати корак са светом. Па шта ако су сви полудели за неком тамо теби глупом серијом, различитости су дивне, оне чине свет лепшим. Нећеш изгубити себе ако погледаш једну епизоду да видиш о чему се ради. Можда ти се и свиди.

Понекад је проблем уклапања проблем прихватања да нисмо баш толико различити од других. Страх од губитка идентитета.

Екипу тражи тамо где су твоја интересовања и вредности. Ако волиш спорт, онда се учлани у неки спортски клуб. ако си поетска душа, учлани се у књижевну секцију школе.

Понекад, ако баш не иде, довољна је и само једна блиска екстравертна особа да ти отвара врата ка свету, али да ли ћеш ти то искористити и на који начин, да ли ћеш тражити нешто што не постоји или ћеш реално посматрати друге, са свим њиховим врлинама и манама, да ли ћеш бити лајкер или хејтер, да ли ћеш кулирати и бити по страни или учествовати онолико и онако како можеш- то све зависи само од тебе. Ти то све бираш.

Околности, други људи нису ти који те окружују негативном енергијом, ти си тај који бира мод. У ком моду желиш да будеш, позитивном или негативном?

Мислим оба су ок, али ти бираш.

Санела Марковић, школски психолог

И тако док два партнера воде вечиту борбу, као добро и зло, далеки у својој различитости, као небо и земља, тече нека прича без краја…

Љубав не знам шта је, али знам шта није здраво за тебе. Ако у твојој вези почиње да одзвања гвоздени звекет мачева и заглушује све остале звукове, онда је време да се тргнеш.

Партнер те стално ниподаштава, истиче твоје мане, убеђује те да мање вредиш и да као таква особа никад нећеш наћи боље, па, ето, паметније је да останеш ту где јеси. У почетку се браниш, недаш на себе, бориш се, немаш зашто да се стидиш себе, али после неког времена спушташ стаклено копље, питаш се да ли си заиста нико и ништа? Почињеш да верујеш у то, не можеш да замислиш живот без тог партнера, иако не можеш да замислиш ни заједничу будућност. Потпуно си у обмани, потпуно без сазнања да вредиш, да можеш све, да заслужујеш срећу.

Кривац си за све? Све лоше у вези сваљује се на твоја плећа. Стално се због нечег извињаваш, стално се правдаш, објашњаваш и покушаваш да изгладиш ствар. Стварно се трудиш да веза успе, опрашташ све, али ето неда се. Потрудићеш се за обоје ако треба, не разумеш у чему је проблем. Имаш посла са манипулатором, који своје „брљотине“ минимизира величањем и измишљањем твојих. Али нећу то да ти кажем , јер се већ осећаш јако лоше и самопоштовање ти је урушено…

Не можеш да причаш са пријатељима о томе, јер знаш шта ће ти рећи, а ти то не желиш да чујеш. Само не крај. Полако губиш све пријатеље, јер те вероватно жели само за себе, јер је сасвим сигурно лакше контролисати изоловану јединку, јер жели да потпуно ослаби твоје снаге и преузме трон. Пристајеш да будеш поданик? Ниси поданик, ти владаш краљевством јер чиниш да веза опстаје упркос свему, ти си победник?

Исцрпљеност, стрес, борба, туга, гнев, безнађе, у вртлогу лоших осећања губиш тло под ногама, збуњује те реалност. Да ли је твој партнер добра особа са пар лоших особина које можеш да „поправиш“ или је лоша особа са пар шармантних потеза који те освајају сваки пут?

Како ти замишљаш љубав? То уопште не личи на ово, чини ми се. Верујеш да може да постане? Схватам. Не смета ти толико ни варање, ни лагање, можеш да пређеш преко свега, шта све људи раде због љубави, жртвоваћеш се, само кад би…

Само још мало, само још ово да пробаш, само да прође ово и само да дође оно, само да схвати и само да је оно што није…

Лоше детињство, недостатак љубави и пажње учинило је да се понаша тако. Осећаш сажаљење. Још више волиш.

Покушаји раскида учинили су љубав још јачом, сећања на лепе тренутке потпуно бришу све лоше, муте реалност. Партнер обећава промену и све је савршено… савршено за нову туру бола, за још један маратон туге, за ко зна коју по реду битку за шта? Нико ту неће изаћи као победник.

Осим ако кажеш: Крај.

школски психолог, Санела Марковић

Наравно, све ово је само осећај, лични доживљај и искривљено мишљење. Осећање гнева не можемо да контролишемо, укључимо или искључимо, али нашу реакцију на то осећање можемо да мењамо. Изливи беса су твој лични избор. Ти уствари не желиш да бројиш до десет. Нису ситуације криве, није то рефлексна реакција на нечију глупост, неправду или злонамерност.

Напад беса је твој доживљај ситуације, проузрокован одређеним обрасцима понашања које стичемо још у детињству. Научио си тако, али то те и даље не правда. Све што је научено, може се и одучити. Сва срећа. Можда ипак не? Па, није лако мењати своје утемељене обрасце понашања, поготово што су они утемељени на нашем поимању користи коју извлачимо из таквог понашања. Заправо све што радимо, радимо јер видимо неку добит у томе. Питање је само да ли је то стварна добит или је то још једно искривљено мишљење. Да видимо какву корист може имати неко од напада беса? Можда моћ, манипулација, контрола над другима, изазивање страха, избегавање позиције жртве…. То су ствари које могу да опију, привуку, обману. Где је ту обмана? Особа би морала дуго и дубоко размислити колико је то заиста корисно за њу, поготово на дуже стазе. На каквим стубовима почива такозвана владавина? Не стоји ли мржња у позадини потчињености твојих поданика, они који су уз тебе- ту су да не би били жртве. Првом правом приликом окренуће ти леђа.

Неко ће рећи, не занима мене ништа од тога, ја једноставно морам да се испразним, боље се осећам када све то протутња кроз мене и изађе напоље како је и дошло, без задршке. Донекле је здраво изразити емоцију, уместо да је држимо у себи закључану и темпирану. Међутим, пречесто абреаговање може да доведе до телесних тегоба као што је повишен крвни притисак, тахикардија, смањен имунитет, болести срца, проблеми са дисањем. Сви добро знамо како „пуцамо по шавовима“ када се то дешава. То није здраво за организам ако се понавља изнова и изнова. Најновија истраживања показују да препуштање бесу не доводи до пражњења већ до додатне ескалације. Та енергија која кипи из тебе треба да буде каналисана, а не да пршти у свим правцима и погађа кога стигне.
Постоје различити начини каналисања беса. Асертивно изражавање својих потреба и осећања, хумористички поглед на ситуацију, сублимација кроз спорт, музику, плес, сликање, писање. Једна ученица је свој бес каналисала тако што је имала опсесивне идеје повређивања других људи. Она заправо никада није имала изливе беса, она је свој бес потискивала па се он испољио кроз те опсесије. Важно је истаћи да ово није најбољи начин да се побринете за свој бес. Она га је игнорисала. Она никада заправо није имала намеру икога да повреди. Једноставно није могла да прихвати гнев као природну и потпуно здраву емоцију, јер није знала шта би са њом. Није знала да она може да се изрази вербално, кроз физичку активност, па и читањем крими романа( што је несвесно почела да практикује) Ово је друга крајност од препуштања бесу. Ово је препуштање бесу да сам нађе други излаз. Не ваља ни једно ни друго. Побринимо се за свој бес.

Бројање до десет није глупост. То је метод који треба да те заустави, уразуми и освести твоје стање избора. Да ли је ово баш толико страшно, неподношљиво? Шта уствари желим да постигнем? Какву корист имам од тога? Коме ћу наудити, другима или себи? Или и себи идругима? Како могу да се ослободим ове тензије, а да нико не буде повређен? Зашто сам заправо љут? На кога? На другог или можда на себе? Да ли је то уопште љутња или можда туга, разочарење, страх, немоћ, коју не желим да признам себи…?
Одговоре немам, одговоре имаш ти. Потребно је само да се запиташ.

Санела Марковић, школски психолог

Време. Слободно време. Трошење слободног времена. Колико апсурда!

Време као некакав след збивања, континум- јуче, данас, сутра, коначан и бесконачан, апсолутан и релативан…. ма конструкција нашег мишљења, појам за који у неким културама чак и не постоји назив.

Слободно време- не постоји време које није слободно јер ми смо ти који деле догађаје на овакве и онакве, битне и небитне, обавезне и необавезне. Слободно је кад не мораш да учиш? Некоме ко има обавезе на њиви слободно време је оно кад учи.

Трошење слободног времена- новац се троши а време се проводи.

Одлука о томе како проводиш своје време је твој избор обрасца по ком ће се кројити твоја будућност. Није реткост да управо слободне активности предодреде професију којом ће се бавити једна млада особа. Слободне активности одређују психосоциални и интелектуални развој личности младе особе.

Није свеједно шта радимо, није време штеточина па да га убијамо, тек да прође. „Досадно ми је, смара ме све, сви су досадни.“ Не постоји досадна особа, постоје само особе које нису пронашле свој пут, особе које су кренуле путем који није њихов па потискују своје праве жеље и у том потискивању изгубе време. Постоје особе које се боје да крену својим путем јер је тешко кренути од куће, од извесности, од сигурности, од статуса кво.

Понекад се стидимо својих најзанимљивијих и најбољих особина баш као што се понекад поносимо најлошијим особинама. Зашто? Зато што су нас те лоше сувише пута спасиле у животу када смо били мали, невољени, одбачени, несигурни. Зато што су нас те најбоље барем једном постиделе, издвојиле, избациле из зоне комфора. Тако то функционише. Да би квалитетно провели своје време, морамо бити искрени према себи- ко смо, које су наше врлине заиста, у чему уживамо непобитно?

Уместо да идеш даље од себе и очекујеш да будеш оно што ниси, погледај у себе, искористи оно што имаш. Не, не треба сви да будете стручњаци, не, не мораш да тренираш ако ниси спортски тип. Не постоје универзални исправни обрасци понашања.

Родитеље излуђује твоја залуђеност друштвеним мрежама и ти мислиш да је то твоја мана. Можда је твој пут да извучеш нешто из те своје опседнутости, можда да постанеш фриленсер, тако што ћеш да зарађујеш преко интернета.

Интроверт си и једино писмено можеш да се изразиш, то те је одувек нервирало, али зашто то не би била твоја специфичност која те може одвести до врха? Постани писац.

Имаш потребу да све загледаш, тражиш и видиш ситнице свуда. Неке људе то нервира? Детаљи су твоја специјалност. Можда у теби чучи сјајан фотограф.

Нико од тебе не очекује да своје време проводиш онако како ти не прија, у нескладу са твојом личношћу. Имај на уму само да задовољство од активности некад долази одложено, не увек моментално.

Нека твоја личност засија свим бојама, немој да их кријеш, утапајући се у оно што је генерацијски или друштвено пожељно. Уживај у активностима које бираш за себе и клизи лагано ка својој животној срећи.

Санела Марковић, школски психолог