Затим се у ту, већ подоста напету причу, укључи и проблем насиља међу вршњацима, све присутнији у овој дигиталној ери отуђења и изолованости. Начин на који васпитавамо дете ствара подлогу за то какву ће улогу оно заузети у ситуацијама насилног понашања тј да ли ће бити жртва, насилник, подстрекач, посматрач или помагач.

Ако нам није било и пре, свима нам је кристално јасно од маја ове године, колико је важно да школе ставе већи фокус на психолошку подршку ученицима, а не само на образовање и оцене. Важно је да их учимо да буду свесни својих осећања, да умеју да их препознају, разумеју, регулишу и испоље на друштвено прихватљив начин. Важно је да умеју да слушају једни друге, да су способни да се поставе у туђе ципеле, да осете како дише друго људско биће. Важно је да умеју да успоставе адекватне међуљудске односе, кроз ненасилну комуникацију, толеранцију и конструктивно решавање конфликата.

Причамо, дакле, о емоционалној интелигенцији. Школа може бити место где се развијају ове „меке вештине“ и то јесте прва линија одбране, односно превенција насилног понашања. Друга линија, када до насиља дође, јесте интервенција, која подразумева спречавање, обавештавање, санкционисање, а трећа план заштите који се креће ка санирању последица и пружању психолошке подршке.

Тим за заштиту у нашој школи труди се да се наши ученици осећају што безбедније, да буду слободни да пријаве било какву сумњу на насиље, да се обрате за информацију, савет или подршку. У оквиру еразмус+ пројекта на тему превенције насиља организоване су различите активности у циљу подизања свесности свих актера школског живота о врстама насиља и начинима превенције истих. Једна од планираних активности јесте и овај позив родитељима на ближу сарадњу и интеракцију. Досад се у пракси показало да се најбољи резултати постижу када удружимо снаге. Врата педагошко- психолошке службе су отворена за вас, све што је потребно јесте да се најавите преко одељенског старешине, а за родитеље којима је згоднија електронска, па чак и анонимна комуникација, предлажемо имејл преписку. Уколико имате питања, недоумице, замерке, предлоге у вези са превенцијом и спречавањем насиља у нашој школи или имате потребу за подршком када је у питању родитељство, можете писати на ekonomskabp@gmail.com (за школског психолога).

Санела Марковић, школски психолог

Рад на другом. Управљање неким. Контролисање нечијег ума. Вешто довођење нечијег понашања од тачке а до тачке б.

Манипулација обично иде ка себичном циљу- да се извуче корист на штету друге особе. Друга особа обично није свесна да је жртва манипулације.

Зашто људи манипулишу?
Манипулатори нису вични директној асертивној комуникацији, зато користе посредни начин да остваре своје потребе и жеље. Често су убеђени да директна комуникација не би довела до циља, те због тога играју психолошке игре.

Ко су манипулатори?
Манипулатори су обично врло интелигентне особе које размишљају унапред и умеју добро да процене друге људе, као и њихове реакције. Они не умеју да остваре адекватне социјалне односе, иако могу да делују врло прилагођено, чак шармантно и харизматично. Њихово понашање је лажно, намештено, они играју улоге по потреби. Они нису нужно особе без осећања, они могу бити особе које своја осећања стављају у заграду, да им не би сметале да остваре циљ.

Можете ли да препознате манипулацију? Можете, ако упознате врсте.

1.
Застрашивање па олакшање. “Одмах у канцеларију!” Кад дође “Све је у реду, само да попричамо…”- поигравање емоцијама. После овог ролеркостера, особа је подложнија прихватању предлога и захтева. Слично као игра:Добар- лош полицајац.
2.
Друштвена размена. Особа учини другој особи услугу са намером да се касније може позвати на дуг и тражити заузврат услугу. Друга особа осећа притисак и не може да одбије. Овде спада и “куповина људи” поклонима, похвалама, ласкањем итд
3.
Мали захтев па већи тј Ногом у врата. Затражи се мала услуга, па затим, ако се прихвати, затражи се много већа услуга, која је и била крајњи циљ. “Када некоме дате мали прст, он ће хтети целу руку”.
4.
Изигравање жртве” Јадан ја, како ћу ако ми не помогнеш да урадим задатак.” Игра се на алтруизам, на људску потребу за помагањем, али и на осећање моћи које произилази из улоге помагача.
5.
Набацивање кривице. Кривица је моћно осећање помоћу ког се суверено и подмукло влада. Манипулатоту је довољна само једна ваша грешка….и увек ће је вадити као кец из рукава.
6.
Симпатија, завођење. Манипулатор користи свој шарм како би очарао особу до те мере да ова пристаје на било шта, да би и даље била објекат наклоности и жудње.
7.
Инсинуације, увијање истине у шалу, сарказам. Ово је пасивна агресија у комуникацији. “Ти си сјајна другарица, никад ми ниси рекла истину, ко још воли да чује истину.”
8.
Парадокс. Давање противуречних информација “Буди вођа, очитај му лекцију ” Како да буде вођа кад му се наређује?
9.
Замка доследности. “Рекао си да си отворен за нове идеје, значи треба да прихватиш мој предлог”
10.
Емотивно уцењивање. “Ако ме напустиш пашћу у депресију.” Овде се игра на избегавање осећања кривице, игра се на емпатију, на доброту, али и осећање омнипотенције“ Какав велики утицај имам, колико сам битан/на у животу те оособе“.
11.
Ограничавање слободе. “Сад или никад, “Ово ти је последња шанса да се докажеш” ,” Попуст траје још само недељу дана” Притисак услед илузије цурења времена.

И тако даље…и тако ближе.

Када ово прочитате, можда ћете помислити: Па ово готово сви радимо, зар ово нису мање-више уобичајени начини одвијања социјалне интеракције? Свакодневно утичемо једни на друге, покушавамо да остваримо сопствене жеље, да подстакнемо друге да се промене. Да ли то значи да манипулишемо?

Како да разликујете мотивацију од манипулације? Поставите питање: Да ли је циљ особе да вас покрене да урадите нешто што би било добро за вас, нешто што и сами схватате као позитивну промену или је циљ особе да се поигра са вама како бисте потпуно несвесно урадили нешто што та особа жели, а вама није ни од какве користи?

Санела Марковић, психолог

Осећаш даљину између себе и других? Желиш али не успеваш да се уклопиш и постанеш део екипе? Машташ о својој екипи у којој ћеш се осећати сјајно и прихваћено, са којом ћеш бити као једно, са којом ћеш дисати, за коју ћеш дати све, која ће дати све за тебе? All for one, one for all.

Вероватно си интровертна особа којој теже полази за руком да успостави и одржи социјални контакт, али то не значи -осуда на вечну самицу. Твоја екипа је тамо негде и чека те.

Та жеља за својим друштвом је природна потреба за припадањем, прелепо је када осетиш да си једно са групом драгих људи.

Ипак, веруј да нема много људи који могу да уживају у том осећању, јер прилично је тешко пронаћи сродне душе, колико год то теби изгледало лако и приступачно док гледаш друге.

Дозволи себи да за почетак будеш само неутицајни део екипе, неутрални посматрач. Иако ти јеси другачији од екстравертних, можеш да се уклопиш и уживаш заједно са њима, чак иако немате сличне особине или интересовања.

Покушаваш? Док си у већем друштву, осећаш дистанцираност и досаду? Није теби досадно са њима, него мислиш да си ти досадан њима и онда све то маскираш незаинтересованошћу. То је погрешан фокус.

Не гледај себе туђим очима, гледај друге и интересуј се за њих.

Можда та екипа није твоја екипа и треба да тражис даље, а можда ти одговара само једна особа из екипе.

Са друге стране, ако ти наиђе период да не желиш да се дружиш и да ти је непријатно у друштву, немој силити себе. Дозволи себи повлачење.

Посвети се неким својим специфичним интересовањима, гледај на то као на додир са својом аутентичношћу, сви треба да одвојимо време за себе. После одређеног времена пожелећеш природно да се окренеш поново ка другима и уживаћеш у промени.

Битно је само како проводиш то време самоће, да ли у очајању јер није све онако како желиш или у посвећивању, истраживању, развијању неких вештина.

Што си богатија личност, то ћеш интересантнији другима бити.

Што си интересантнија особа, то ћеш лакше пронаћи екипу.

Твоје маштање о екипи је механизам одбране и он је у реду, донекле лековит, али ако претераш и опседнеш се маштарењем, онда губиш енергију и вртиш се у зачараном кругу.

Направи корак напред. Изађи из круга.

Дај прилику другима. Дај прилику свом животу.

Буди у току дешавања, али немој по сваку цену прихватати оно што није у складу са твојом личношћу. Није потребно да копираш друге да би те прихватили, буди свој, али ухвати корак са светом. Па шта ако су сви полудели за неком тамо теби глупом серијом, различитости су дивне, оне чине свет лепшим. Нећеш изгубити себе ако погледаш једну епизоду да видиш о чему се ради. Можда ти се и свиди.

Понекад је проблем уклапања проблем прихватања да нисмо баш толико различити од других. Страх од губитка идентитета.

Екипу тражи тамо где су твоја интересовања и вредности. Ако волиш спорт, онда се учлани у неки спортски клуб. ако си поетска душа, учлани се у књижевну секцију школе.

Понекад, ако баш не иде, довољна је и само једна блиска екстравертна особа да ти отвара врата ка свету, али да ли ћеш ти то искористити и на који начин, да ли ћеш тражити нешто што не постоји или ћеш реално посматрати друге, са свим њиховим врлинама и манама, да ли ћеш бити лајкер или хејтер, да ли ћеш кулирати и бити по страни или учествовати онолико и онако како можеш- то све зависи само од тебе. Ти то све бираш.

Околности, други људи нису ти који те окружују негативном енергијом, ти си тај који бира мод. У ком моду желиш да будеш, позитивном или негативном?

Мислим оба су ок, али ти бираш.

Санела Марковић, школски психолог

Кажу да пријатељства обележе живот особе много више него што то чине партнерске љубави.Та спонтано настала и пажљиво чувана повезаност двеју душа заиста је незаменљива. Она нам пружа сва та дивна осећања припадности, блискости, сродности и прихваћености. Код младих, пријатељске везе имају велики значај за развој идентитета, самосталности и социјалних вештина.

Посесивност
У почетним, незрелим годинама тинејџ пријатељства знају да буду врло искључива, што значи да се не примају лако нови чланови(“ Моја другарица и ничија више) Свеједно да ли се лако или тешко везују, када се вежу, то зна да буде прилично тесно и тешко раскидиво. Ако трећа особа покуша да умеша своје прсте у ту везу, обично настају конфликти, поготово код девојчица. Родитељима понекад смета та претерана везаност и покушавају да је пресечу, гурајући децу ка другима, не знајући да је то сасвим природна одлика раних пријатељстава.
Код дечака такође постоји љубомора, али често није свесна, нити изражена. Карактеристицни су изрази БФФ(бест френдс форевер) код девојчица или Кумови код дечака. У каснијем добу, ова посесивност полако попушта и у средњој школи се све чешће појављују друштва тј заједнице више равноправних вршњака.

Несталност

Упркос посесивности или баш захваљујући њој, тинејџ пријатељства могу имати врло скоковите емоције,(“ час се волимо, час се мрзимо“) Ситница може бити узрок интензивних негативних емоција и обећања типа“Никад више“, а затим у једном трену све се врати на старо, опрости се и заборави. Иначе емоционалност код младих има тенденције интензивности и бурности која не траје дуго. Честе су промене расположења. Из угла одраслих то све зна да личи на драма qуеен сценарио. Честа грешка родитеља јесте претерано уплитање у њихове односе, баш због те илузије да наше дете много пати и стога ми морамо да „почистимо тај неред“ . Шта год да је, њихово је и они морају сами да се побрину за свој однос . Ми можемо да попричамо, да се интересујемо, да пробудимо код детета здраво резоновање и понудимо начине неутрализовања негативних емоција и ту треба да се зауставимо. Много клизав терен.

Лоше друштво?

Не свиђа ми се како се незрело понаша она Ана, а Теина фризура је скроз панкерска, то не слути на добро, Марко не зна ни да се јави, а Огњен има тетоважу, Боже сачувај И тако даље и тако ближе, препуни стереотипа и жеље да наше дете има само најбоље, не дозвољавамо отцепљење, развој самосталности и идентитета. Лош посао.
Наш тинејџер ће упасти у лоше друштво једино ако нема самопостовање, љубав и подрску у породици. То је наш посао. Ако обезбедимо сигурну базу и добру комуникацију, ако им дамо морални компас, ако их учимо правим животним вредностима , они неће бити подложни лошим утицајима. Ако се случајно неки изгред и деси, ми ћемо то знати и реаговати на време.

Зависни односи, пасиван-активан

Када се поклопе исти или слични ставови и вредности, али различите комплементарне потребе, може доћи до развоја оваквог односа. Понекад чак не постоји никаква сличност, већ је сплет околности спојио неспојиво и током времена завезао гадан чвор. Пасивно зависној особи је јако тешко да тај однос прекине, упркос свесности о неравноправности, манипулацији или искоришћавању. Активно зависна особа има огромну корист од тог односа, јер јој он храни его, те ни не жели раскид и врло често затеже канап. Овде је кључан проблем ниско самопуздање код обе особе и рад на истом може да одреши чвор без уплитања, забрана и уразумљивања.

Пријатељство између супротног пола

Многи се питају да ли је уопште могуће или је то само замена за романтичну везу од које се страхује, тестирање заводничких вештина, чекање праве прилике да се крене у освајање. Ако постоје емоције , треба их рећи , по цену ризиковања пријатељства јер нико неће имати користи од лажи и претварања.

Ако је било право – наставиће се, ако је било само са циљем да прерасте у љубав, престаће или добити виши чин и то је прави тест.
Родитељи једва дочекају овакву везу да прогласе романтику и крену са подбадањима. Тинејџер се не осећа пријатно у таквој ситуацији. Шта год да је у питању, то је лична ствар и наше шале и инсинуације ће само да их збуне. Мушко-женска пријатељства знају да буду врло специфична и корисна, због различитих углова гледања на свет. Не треба одбацивати њихову могућност и лепоту.
Површност

Код дечака чешће него код девојчица присутна је комуникација која се задржава на нивоу догађаја и евентуално мишљења, док врло ретко достиже ниво емоција. Ниво емоција је највиши ниво комуникације и неопходан је за остваривање аутентичног, дубоког и реалног односа, који подразумева емпатију, интересовање за пријатеља и његов живот, међусобно дивљење, али и конструктивно критиковање. Тек у том случају може се говорити о пријатељству. Страх од одбацивања, ругања и неприхватања прави ограду у којој се држе емоције. Немојте се зачудити ако ваш тинејџер пресликава односе из породице на своја пријатељства. Прихватајући, топао, искрен и негујући родитељ неће имати ових проблема са својим тинејџером.

Хлађење пријатељског односа и прекид

Пријатељство вуче корен из речи пријати, па тако заиста нема смисла одржавати везу ако више не прија. Наравно, има тренутака када нам пријатељи из неког разлога не пријају, али овде се мисли на већину времена проведеног заједно. Ако се више не смеју ако више не плачу заједно, ако немају о чему да причају, ако не дозвољавају један другоме раст- време је за крај. Само зато што су пријатељи од малих ногу или сте ви пријатељи са њиховим родитељима, не значи да морају остати пријатељи до гроба. Пријатељи се бирају. Нису нам додељени. Прекид пријатељства, међутим, уме да буде врло болан, чак и болнији од раскида љубавне везе. Некако није баш друштвено оправдано и подразумевајуће оплакивати прекид пријатељске везе.Пријатеља обично имамо комада преко неколико и увек стичемо нове, стога чему драма? Управо због таквог става, бол зна да буде још већа јер не дозвољавамо себи жалост. Као и код било ког другог губитка, овде је изузетноважна улога родитеља, који ће чути, разумети и саосећати.

Албер Ками: „Немој ходати иза мене; можда те нећу водити. Немој ходати испред мене; можда те нећу следити. Само ходај поред мене и буди ми пријатељ.“

Санела Марковић, школски психолог

Толико смо истрајни у тој борби да потиснемо то „деструктивно“ задовољство у себи, да покушавамо да га сублимирамо, народски речено „провучемо испод жита“, како се изразила докторка- психотерапеуткиња- списатељица-коучерка-активисткиња…. Ову дугачку титулу је јако важно истаћи, јер из тога лепо видиш да жена зна о чему прича. Колико уживанција је само морала жртвовати да би навукла титулу у цео ред. Него да објасним шта значи- провући испод жита. Будући да сматрамо џабалебарење неприхватљивим, ми подсвесно задовољавамо тај нагон кроз бављење друштвено прихватљивим активностима, као што су, разуме се, наш посао( синдром „ал је леп посао мој“), затим редовна физичка активност( синдром „осећам се као да летим након тренинга“) или чак кућни послови ( синдром распеване домаћице) Ма наравно да је најсретнији онај човек који може да споји корисно и лепо, који уме да пронађе задовољство у морању, који гледа на ствари кроз друго стакло. То нико не спори. Спорно је овде питање: Где је нестало оно обично, чисто, мерачко, гуштовско УЖИВАЊЕ? Протерасмо ли га из наших живота? Религија, морал, капитализам или нешто четврто- протера ли га?

Ако осећаш кривицу и имаш утисак да губиш време док гледаш неки не-баш-кинематастичан филм, пуштајући памет на ливаду или док се излежаваш на каучу без икаквог плана и циља, евентуално мењајући позе само или док испијаш кафу, обгрливши омиљену шољицу ( или више шоља) скроз до поднева или радиш неке друге потпуно непродуктивне ствари- имаш дијагнозу. Не, није Дангуба. Хедонофобичар. Звучи као тешка патологија, али нема места паници. Лако се лечи. Заправо лек је Корона тајм. Како, молим? Проверено, из сопственог искуства, али не спорим да има и других врста легитимних терапија, које немају негативних нуспојава. (Ако вам треба број, послаћу вам линк, жена даје бесплатних 20 минута скајп коучинга)
Делим лично искуство. Бејах хедонофобичар. Моје омиљено жито за скривање беше уметност. Врло суптилно, зар не? Могла сам без краја и конца, до недогледа да уживам без кривице, јер је иза мене увек остајао некакав продукт. Није било потребно ничије“ Вау“, ни тапшање по рамену ( мада нисам гадљива), није било битно ни да ли моја дела имају публику уопште. Важно је да су дела, траг, доказ недангубљења. Онда је наступило доба Короне. Уобичајена рутина свакодневног живота је нестала, добила сам време на дар. У почетку сам га уредно трошила како треба, по закону хедонофобизма. Радила сам дупло више. Унапредила своје дигиталне вештине да би квалитетно спроводила наставу на даљину, дужину, ширину и дубину, по реду и рими (да не кажем махнито) прегледала наставничке планове и радила остале послове везано за посао стручног сарадника,  написала гомилу текстова у циљу психолошке подршке, уписала бесплатни ИТА курс онлајн, урадила комплетно пролећно спремање стана- мали и велики сервис, испланирала шта ћу још и још. Будућност је спремна за мене и ја за њу…. Заборавила на сада, заборавила на себе, заборавила на чист хедонизам. Оваква времена појачавају симптоматологију хедонофобичара. То претеривање ме је освестило и тргнуло.

Постигла сам, између осталог, следеће: могу да седим на тераси сат времена, испијам шејк на дебелу сламчицу, осећајући глатку структуру банане и сладоледа од чоколаде под непцима, слушам цвркут птичица у игри, лепет крила голубова у лету, удишем свеж ваздух, или бар покушавам, осећам мирис лука из стана испод( пржи се за доручак, ручак, ужину и вечеру, по принципу: Луком против Короне), спуштам поглед на оно мало зеленила што оставише грађевински инвеститори и дедица који неће да прода кућу ни за које паре. Остаци природе хране душу… Џабалебарим. Али знам да није џабе. Лечим се од фобије.

школски психолог, Санела Марковић

И тако док два партнера воде вечиту борбу, као добро и зло, далеки у својој различитости, као небо и земља, тече нека прича без краја…

Љубав не знам шта је, али знам шта није здраво за тебе. Ако у твојој вези почиње да одзвања гвоздени звекет мачева и заглушује све остале звукове, онда је време да се тргнеш.

Партнер те стално ниподаштава, истиче твоје мане, убеђује те да мање вредиш и да као таква особа никад нећеш наћи боље, па, ето, паметније је да останеш ту где јеси. У почетку се браниш, недаш на себе, бориш се, немаш зашто да се стидиш себе, али после неког времена спушташ стаклено копље, питаш се да ли си заиста нико и ништа? Почињеш да верујеш у то, не можеш да замислиш живот без тог партнера, иако не можеш да замислиш ни заједничу будућност. Потпуно си у обмани, потпуно без сазнања да вредиш, да можеш све, да заслужујеш срећу.

Кривац си за све? Све лоше у вези сваљује се на твоја плећа. Стално се због нечег извињаваш, стално се правдаш, објашњаваш и покушаваш да изгладиш ствар. Стварно се трудиш да веза успе, опрашташ све, али ето неда се. Потрудићеш се за обоје ако треба, не разумеш у чему је проблем. Имаш посла са манипулатором, који своје „брљотине“ минимизира величањем и измишљањем твојих. Али нећу то да ти кажем , јер се већ осећаш јако лоше и самопоштовање ти је урушено…

Не можеш да причаш са пријатељима о томе, јер знаш шта ће ти рећи, а ти то не желиш да чујеш. Само не крај. Полако губиш све пријатеље, јер те вероватно жели само за себе, јер је сасвим сигурно лакше контролисати изоловану јединку, јер жели да потпуно ослаби твоје снаге и преузме трон. Пристајеш да будеш поданик? Ниси поданик, ти владаш краљевством јер чиниш да веза опстаје упркос свему, ти си победник?

Исцрпљеност, стрес, борба, туга, гнев, безнађе, у вртлогу лоших осећања губиш тло под ногама, збуњује те реалност. Да ли је твој партнер добра особа са пар лоших особина које можеш да „поправиш“ или је лоша особа са пар шармантних потеза који те освајају сваки пут?

Како ти замишљаш љубав? То уопште не личи на ово, чини ми се. Верујеш да може да постане? Схватам. Не смета ти толико ни варање, ни лагање, можеш да пређеш преко свега, шта све људи раде због љубави, жртвоваћеш се, само кад би…

Само још мало, само још ово да пробаш, само да прође ово и само да дође оно, само да схвати и само да је оно што није…

Лоше детињство, недостатак љубави и пажње учинило је да се понаша тако. Осећаш сажаљење. Још више волиш.

Покушаји раскида учинили су љубав још јачом, сећања на лепе тренутке потпуно бришу све лоше, муте реалност. Партнер обећава промену и све је савршено… савршено за нову туру бола, за још један маратон туге, за ко зна коју по реду битку за шта? Нико ту неће изаћи као победник.

Осим ако кажеш: Крај.

школски психолог, Санела Марковић

Наравно, све ово је само осећај, лични доживљај и искривљено мишљење. Осећање гнева не можемо да контролишемо, укључимо или искључимо, али нашу реакцију на то осећање можемо да мењамо. Изливи беса су твој лични избор. Ти уствари не желиш да бројиш до десет. Нису ситуације криве, није то рефлексна реакција на нечију глупост, неправду или злонамерност.

Напад беса је твој доживљај ситуације, проузрокован одређеним обрасцима понашања које стичемо још у детињству. Научио си тако, али то те и даље не правда. Све што је научено, може се и одучити. Сва срећа. Можда ипак не? Па, није лако мењати своје утемељене обрасце понашања, поготово што су они утемељени на нашем поимању користи коју извлачимо из таквог понашања. Заправо све што радимо, радимо јер видимо неку добит у томе. Питање је само да ли је то стварна добит или је то још једно искривљено мишљење. Да видимо какву корист може имати неко од напада беса? Можда моћ, манипулација, контрола над другима, изазивање страха, избегавање позиције жртве…. То су ствари које могу да опију, привуку, обману. Где је ту обмана? Особа би морала дуго и дубоко размислити колико је то заиста корисно за њу, поготово на дуже стазе. На каквим стубовима почива такозвана владавина? Не стоји ли мржња у позадини потчињености твојих поданика, они који су уз тебе- ту су да не би били жртве. Првом правом приликом окренуће ти леђа.

Неко ће рећи, не занима мене ништа од тога, ја једноставно морам да се испразним, боље се осећам када све то протутња кроз мене и изађе напоље како је и дошло, без задршке. Донекле је здраво изразити емоцију, уместо да је држимо у себи закључану и темпирану. Међутим, пречесто абреаговање може да доведе до телесних тегоба као што је повишен крвни притисак, тахикардија, смањен имунитет, болести срца, проблеми са дисањем. Сви добро знамо како „пуцамо по шавовима“ када се то дешава. То није здраво за организам ако се понавља изнова и изнова. Најновија истраживања показују да препуштање бесу не доводи до пражњења већ до додатне ескалације. Та енергија која кипи из тебе треба да буде каналисана, а не да пршти у свим правцима и погађа кога стигне.
Постоје различити начини каналисања беса. Асертивно изражавање својих потреба и осећања, хумористички поглед на ситуацију, сублимација кроз спорт, музику, плес, сликање, писање. Једна ученица је свој бес каналисала тако што је имала опсесивне идеје повређивања других људи. Она заправо никада није имала изливе беса, она је свој бес потискивала па се он испољио кроз те опсесије. Важно је истаћи да ово није најбољи начин да се побринете за свој бес. Она га је игнорисала. Она никада заправо није имала намеру икога да повреди. Једноставно није могла да прихвати гнев као природну и потпуно здраву емоцију, јер није знала шта би са њом. Није знала да она може да се изрази вербално, кроз физичку активност, па и читањем крими романа( што је несвесно почела да практикује) Ово је друга крајност од препуштања бесу. Ово је препуштање бесу да сам нађе други излаз. Не ваља ни једно ни друго. Побринимо се за свој бес.

Бројање до десет није глупост. То је метод који треба да те заустави, уразуми и освести твоје стање избора. Да ли је ово баш толико страшно, неподношљиво? Шта уствари желим да постигнем? Какву корист имам од тога? Коме ћу наудити, другима или себи? Или и себи идругима? Како могу да се ослободим ове тензије, а да нико не буде повређен? Зашто сам заправо љут? На кога? На другог или можда на себе? Да ли је то уопште љутња или можда туга, разочарење, страх, немоћ, коју не желим да признам себи…?
Одговоре немам, одговоре имаш ти. Потребно је само да се запиташ.

Санела Марковић, школски психолог

Време. Слободно време. Трошење слободног времена. Колико апсурда!

Време као некакав след збивања, континум- јуче, данас, сутра, коначан и бесконачан, апсолутан и релативан…. ма конструкција нашег мишљења, појам за који у неким културама чак и не постоји назив.

Слободно време- не постоји време које није слободно јер ми смо ти који деле догађаје на овакве и онакве, битне и небитне, обавезне и необавезне. Слободно је кад не мораш да учиш? Некоме ко има обавезе на њиви слободно време је оно кад учи.

Трошење слободног времена- новац се троши а време се проводи.

Одлука о томе како проводиш своје време је твој избор обрасца по ком ће се кројити твоја будућност. Није реткост да управо слободне активности предодреде професију којом ће се бавити једна млада особа. Слободне активности одређују психосоциални и интелектуални развој личности младе особе.

Није свеједно шта радимо, није време штеточина па да га убијамо, тек да прође. „Досадно ми је, смара ме све, сви су досадни.“ Не постоји досадна особа, постоје само особе које нису пронашле свој пут, особе које су кренуле путем који није њихов па потискују своје праве жеље и у том потискивању изгубе време. Постоје особе које се боје да крену својим путем јер је тешко кренути од куће, од извесности, од сигурности, од статуса кво.

Понекад се стидимо својих најзанимљивијих и најбољих особина баш као што се понекад поносимо најлошијим особинама. Зашто? Зато што су нас те лоше сувише пута спасиле у животу када смо били мали, невољени, одбачени, несигурни. Зато што су нас те најбоље барем једном постиделе, издвојиле, избациле из зоне комфора. Тако то функционише. Да би квалитетно провели своје време, морамо бити искрени према себи- ко смо, које су наше врлине заиста, у чему уживамо непобитно?

Уместо да идеш даље од себе и очекујеш да будеш оно што ниси, погледај у себе, искористи оно што имаш. Не, не треба сви да будете стручњаци, не, не мораш да тренираш ако ниси спортски тип. Не постоје универзални исправни обрасци понашања.

Родитеље излуђује твоја залуђеност друштвеним мрежама и ти мислиш да је то твоја мана. Можда је твој пут да извучеш нешто из те своје опседнутости, можда да постанеш фриленсер, тако што ћеш да зарађујеш преко интернета.

Интроверт си и једино писмено можеш да се изразиш, то те је одувек нервирало, али зашто то не би била твоја специфичност која те може одвести до врха? Постани писац.

Имаш потребу да све загледаш, тражиш и видиш ситнице свуда. Неке људе то нервира? Детаљи су твоја специјалност. Можда у теби чучи сјајан фотограф.

Нико од тебе не очекује да своје време проводиш онако како ти не прија, у нескладу са твојом личношћу. Имај на уму само да задовољство од активности некад долази одложено, не увек моментално.

Нека твоја личност засија свим бојама, немој да их кријеш, утапајући се у оно што је генерацијски или друштвено пожељно. Уживај у активностима које бираш за себе и клизи лагано ка својој животној срећи.

Санела Марковић, школски психолог

Санела Марковић, школски психолог

Прошло је три недеље и можемо рећи да смо овладали основним вештинама спровођења наставе на даљину. Свако је пронашао свој начин рада, свој наставнички дигитални стил. Баш као и у нашим правим, драгим, школским, 3Д тојест МаксД учионицама( колико ли нам само недостају сада) сваки наставник ради колико и како жели и уме. Можемо да останемо у тешко постигнутој зони комфора и то је сасвим у реду, а можемо мало да се играмо и истражујемо даље. Један од многобројних начина да учинимо комуникацију занимљивијом и шаренијом може бити Лино виртуелна табла. Можете да направите табле на којима ћете окупити све ученике једног разреда. Погодна је за коментарисање нечије презентације, за прикупљање идеја, сугестија, за качење линкова на одређену тему, фотографија, снимака. Предност је, зато што све имате на једном месту, уместо да тражите по коментарима у гугл учионици, релативно је лако за коришћење, а такође ученицима је привлачније јер је шарено и имају могућности да оставе неки лични креативни печат. Такође, одличан начин неформалног комуницирања са ученицима, које не треба да занемаримо у овим специфичним условима.

Моја прва лино страница зове се „Наша осећања у време Короне“и направљена је за ученике и наставнике, са циљем дељења и зближавања, али и саветовања и само-помоћи. Позивам све колеге које желе да се придруже, потребно је само да се улогујете кликом на доле постављен линк, затражите захтев за придруживање и можете качити своје стикере.

Na%C5%A1a%20ose%C4%87anja%20u%20vreme%20korone

Санела Марковић, наставник психологије