Затим се у ту, већ подоста напету причу, укључи и проблем насиља међу вршњацима, све присутнији у овој дигиталној ери отуђења и изолованости. Начин на који васпитавамо дете ствара подлогу за то какву ће улогу оно заузети у ситуацијама насилног понашања тј да ли ће бити жртва, насилник, подстрекач, посматрач или помагач.

Ако нам није било и пре, свима нам је кристално јасно од маја ове године, колико је важно да школе ставе већи фокус на психолошку подршку ученицима, а не само на образовање и оцене. Важно је да их учимо да буду свесни својих осећања, да умеју да их препознају, разумеју, регулишу и испоље на друштвено прихватљив начин. Важно је да умеју да слушају једни друге, да су способни да се поставе у туђе ципеле, да осете како дише друго људско биће. Важно је да умеју да успоставе адекватне међуљудске односе, кроз ненасилну комуникацију, толеранцију и конструктивно решавање конфликата.

Причамо, дакле, о емоционалној интелигенцији. Школа може бити место где се развијају ове „меке вештине“ и то јесте прва линија одбране, односно превенција насилног понашања. Друга линија, када до насиља дође, јесте интервенција, која подразумева спречавање, обавештавање, санкционисање, а трећа план заштите који се креће ка санирању последица и пружању психолошке подршке.

Тим за заштиту у нашој школи труди се да се наши ученици осећају што безбедније, да буду слободни да пријаве било какву сумњу на насиље, да се обрате за информацију, савет или подршку. У оквиру еразмус+ пројекта на тему превенције насиља организоване су различите активности у циљу подизања свесности свих актера школског живота о врстама насиља и начинима превенције истих. Једна од планираних активности јесте и овај позив родитељима на ближу сарадњу и интеракцију. Досад се у пракси показало да се најбољи резултати постижу када удружимо снаге. Врата педагошко- психолошке службе су отворена за вас, све што је потребно јесте да се најавите преко одељенског старешине, а за родитеље којима је згоднија електронска, па чак и анонимна комуникација, предлажемо имејл преписку. Уколико имате питања, недоумице, замерке, предлоге у вези са превенцијом и спречавањем насиља у нашој школи или имате потребу за подршком када је у питању родитељство, можете писати на ekonomskabp@gmail.com (за школског психолога).

Санела Марковић, школски психолог

„Желиш ли заиста да окончаш свој живот или уствари желиш да окончаш патњу коју осећаш?“ Да кренемо од самог епицентра овог страшног потреса, другог по реду узрока смртности код младих у свету. Суицидност. Када адолесцент изговори наглас пред другом особом да жели да одузме себи живот, ово је питање које ће га бар тренутно превести у НЕЋУ територију.

Срце вам се слама и имате потребу да загрлите младу особу испред вас која не види други излаз из патње осим поништавања себе. То је поглед који се не заборавља, а потпуно је исти код сваког адолесцента у моменту откривања , да ли идеје, намере или покушаја суицида. Празнина. Потпуно одуство ватре живота у очима. Ма ни пламенчић, ни искрица. Угаснуће. Језа вам прође кроз тело од те хладноће која се шири простором. Ту је пред вама, особа које већ нема.

Шта им у том моменту није потребно да чују?

„Проћи ће, није све тако црно“, „Треба да мислиш позитивно, па шта ти фали, све имаш у животу“, „Идемо у провод да те прођу црне мисли“, „Свако понекад има те мисли, није то ништа“, „ Не драми, молим те“, „Размисли о онима који ће патити за тобом“. Ово су реченице које ће проистећи из најбоље намере блиских људи који само хоће своју драгу особу натраг, онакву какву је знају, какву је воле. Они не желе да прихвате чињеницу да тренутно те особе нема. Изгубљена је у језивом међупростору у ком влада мрак. Њихове речи она чује овако: Не разумем те, не желим то да чујем, не могу ти помоћи, нисам ту за тебе…

Шта им је у том моменту потребно да чују?

„О чему размишљаш?“„Како се осећаш?“,“Како видиш себе?“,“Шта се то дешава у твом животу да ти причињава толику патњу?,“ Ту сам за тебе, ниси сам/а“ , „Разумем да ти делује нерешиво, али уз одговарајућу помоћ, можеш се осећати боље“„Можеш ли да замислиш себе у будућности?“Ова реченица је добра у прогностичком смислу, јер уколико могу себе да виде у будућности, то је добар знак , „Да ли си планирао/ла суицид?“ Многи се плаше да поставе овакво питање, јер сматрају да може гурнути особу још дубље у суицидност, па га избегавају у широком луку, али оно је кључно у одређивању фазе процеса у ком се особа налази и алармантности ситуације. План је аларм. Заправо чак и сама мисао је аларм и треба је увек схватити озбиљно. Умањивати проблем проницљивим увидом како особа само жели да привуче пажњу и манипулише је недопустиво. Уместо тога, запитајмо се зашто особа жели да привуче пажњу. Проблем , дакле, свакако постоји, а ми нисмо детективи, већ подршка. Нажалост подршка у оваквим ситуацијама није довољна, потребно је обавестити најближу породицу, упутити особу стручњаку. Ако је у питању покушај најчешће је то психијатар који врши процену стања, а онда у складу са проценом одређује медикаментну терапију праћену психотерапијом. Ако су у питању мисли без плана и покушаја, понекад је довољна само психотерапија.

Шта родитељи суицидног адолесцента треба да знају?

Најчешћи знакови су депресивни симптоми: вишемесечно повлачење у себе, често плакање, несаница, губитак апетита, недостатак воље, запостављање хигијене, изгледа, свакодневних активности, попуштање у школи.

Понекад је суицидност замаскирана неуобичајеном еуфоријом, нападима беса, опсесивно- компулсивним радњама или се испољава латентно суицидним понашањем типа конзумирања алкохола, дрога,насилничке вожње, промисквитета, екстремних спортова.

Социјална изолација(забрана дружења) је ризичан фактор за развој суицидних мисли

Узрок није један догађај, разлози су комплексни и задиру у прошлост.

Проблем није настао преко ноћи, па се тако не може ни решити.

Ако особа након откривања каже да више нема жељу, не упасти у замку“ Проћи ће само од себе“и одустати од лечења.

Осмех на лицу суицидне особе није знак да потреса више неће бити

Ако психијатар пропише антидепресиве, то не значи да ће их вечно пити

Није важно ко је крив, шта би било да је било итд,

Важна је подршка целе породице у процесу лечења, а некад је неопходна и породична психотерапија.

Сви смо у неком периоду свог живота осетили изузетно јаку душевну бол и посрнули од осећаја силне тежине постојања, али да ли заиста знамо како је кад пожелиш да све нестане заувек? То не може да разуме нико ко није био на том тамном месту. Зато је важно да не бежимо од ове теме, да не умањујемо проблем само зато што је нама тако лакше. Важно је да будемо ту и саслушамо до краја, допустимо да нас поведу на то место, јер једино тако можемо да се истински повежемо и добијемо поверење.

Тада, када је рука у руци, добијамо драгоцену прилику да их лагано поведемо одатле. У светлост.

Санела Марковић, школски психолог

Ево и ње,  елегичне приче о свеприсутној онлајнманији. Ко још данас може замислити живот без интернета? Тамо је читав свет на длану, удаљен свега пар кликова од нас. Морамо признати примамљивост овог дивног и опасног изума двадесетог века. Сурфовање по интернету изазива ослобађање допамина у нашем телу, који доноси осећање задовољства и тако ствара идеалне услове за развој зависности. У потрази за све већим ужитком, ето нас зачас изгубљених у лавиринту „Само да отворим вибер,  да проверим има ли лајкова на Инстаграму, да видим коментаре, погледам објаву блогера, усликам испијање јутарње кафе за свој стори,…а онда ћу касније да купим ону стварчицу онлајн, одиграм игрице на миру, прегледам све вести, погледам онај филм и ,ах, толико тога ме чека, идем по још…“

Офлајн је аут, онлајн је ин, тако стоје ствари. А како ви стојите са коришћењем интернета? Ако је одговор ДА на већину следећих тврдњи, онда не стојите добро. Могуће да имате iDisorder, тј поремећај компулсивног коришћења интернета.

-Често размишљам о својој прошлој или будућој интернет активности

-Скоро увек останем дуже на нету него што сам планирао/ла

-Нерасположен/а сам и нервозан/на када дуже време не користим интернет

-Када ме обузму негативне емоције, спас тражим на нету

-Више волим да се дружим онлајн него уживо

-Угледам се на инфлуенсере са нета

-Занемарујем свакодневне обавезе и активности због времена проведеног на нету

-Смањена ми је концентрација, слабије памтим и учим

-Одлажем све потребе кад сам на нету( храна, вода, тоалет,…)

-Минимум 4-6 сати дневно проводим онлајн

Какав је биланс? Ако сте родитељ, вероватно сте одговарали у име свог детета, али није лоше да преиспитате и себе. Није ова зависност резервисана само за „децу духове“, како зову данашње клинце. Неки родитељи се такође крећу кроз свој живот и своју породицу попут духова, ту су, а као да их нема, можеш проћи кроз њих, неприсутни у дешавањима, далеко од овде и сада. Особе које се осећају живим једино у виртуелном окружењу, где добијају довољне дозе за не(т)срећу, поткрепљења сопствене вредности сведена на лајк, социјалне интеракцијe разних врста и нивоа са минимално ризика, комуникационе арабеске и гротеске, богате суплементе илузије која лечи и имунизује….. Онда стварност постаје нужно зло. То је зависност.

Како наћи лек? Како спасити своје дете заглављено у лавиринту? Решење није у забранама, забране ће изазвати бунт, агресију и још више компликација у односу. Решење може бити у заједничком договору шта, кад и колико. Решење може бити у алтернативним начинима забаве, заједничком провођењу времена у изванекранским активностима које могу да понуде довољно конкурентан драјв. Решење може бити прави модел понашања- дете се несвесно идентификује са вама одмалена. Решење је понекад разговор са психологом.

Свака зависност је као бег од стварности, покушај решавања примарног проблема, страхова, недостатка самопуздања, депресивности. Можда ви или ваше дете гурате проблеме под тепих или боље рећи под екран. Од те силне и сјајне чулне стимулације са екрана, ко ће још видети сиви облачић? Не види се ништа и не чује, кад те заслепе и заглуше виртуелне дражи. Реалност се губи, меша и стапа са матриксом. Проблем је замагљен, а ви уљуљкани у симулацију живота.

Лепо ми је ако на фотографији на нету изгледа као да ми је лепо.

Зар је потребно више од тога за живот? Па, зависи желимо ли да живимо или животаримо.

Санела Марковић, психолог

„Сви људи су себични и гледају само себе и свој интерес“. „Не верујем ником осим свом псу“. Ех, лако је веровати животињи којој је друго име оданост. Рођен да вас  безусловно воли. Ту нема никаквог ризика.

Кад причате са особом која нема поверења у друге, то је као да гледате у неки експонат заштићен провидним али непробојним стаклом. Тамо је иза, видите и чујете, али не можете да додирнете, не можете да се повежете са особом на емоционалном нивоу. Покушате лепом речју да отопите атмосферу, али није то лед, неће. Покушате мудром речју да их решите као загонетку Сфинге па да вам дозволе пролаз, ма нема шансе…..Онда вам понестане адута па кренете да провоцирате љутњу и сирову енергију природе да поразбија та проклета стакла изнутра. Не вреди, одбија се о зидове и враћа им се још јача. Како ли је тамо унутра, кад никад, ништа не излази ван? Запитате се, у тузи. Саосећате са човеком у стакленој кугли. Са човеком који одбија да буде човек човеку, јер човек је човеку вук и никад, ништа друго. Тачка. И тако, остају вам далеки, сами и заштићени у свом социјалном вакууму.

Заштићен, дакле сигуран, неповредив, моћан. Тако барем они доживљавају ту ситуацију апсолутног неповерења у људе. Ако успете да прочачкате по прошлости, суптилно провлачећи то као просту филозофску расправу или пак необавезно ћаскање, могли бисте открити да они изнова и изнова одигравају трауме изневеравања из детињства. Иако они неповерење виде као ултимативну заштиту против повређивања, они управо гледајући у свима особу која ће их кад тад изневерити, унапред одигравају резиме сценарио, не дозвољавајући ни да се радња развије. Ако се деси да се радња неким чудом ипак развије, намерно ће је вући у правцу потврђивања свог уверења -“Ето видиш“ синдром. Сваки ваш покушај да им пружите подршку видеће као Тројанског коња. Дакле, апсурдно, они себе не штите, већ ретрауматизирају.

Живот је неизвестан, сложићемо се сви, људи су комплексни, заиста је немогуће предвидети да ли ће нас неко изневерити. Неко некад хоће, неминовно. Човек човеку није пас, али зар мора бити баш вук?

Ако мислим да свако хоће да ме изневери, може бити да полазим од себе. Ако сам ја спреман да изневерим, зар нису онда и сви други? Ух, ово окреће нож у вери за 90 степени. Шта ћу сад са тим? Запитаћу се које су заправо моје потребе, ко сам ја? Људи који не верују другима неретко су у слабом контакту са самим собом. Али није све тако мрачно. Психотерапија обично помаже.

Поверење у друге иде руку под руку са поверењем у себе, у своје снаге да ћу моћи да се заштитим кад се осетим угрожено, да ћу знати да одреагујем, да узвратим ако треба, подигнем се кад паднем, смирим ситуацију, повучем се, побегнем …имам читав арсенал. Поверење да моја вредност не опада са повећањем нечије моћи да ме напада. Поверење у дете у мени које хоће да се изложи другима, али и поверење у оног одраслог у мени који поставља границе кад и где затреба.

Поклањати и примати поверење тако је диван чин размене, без њега може ли се волети? Без љубави, може ли се живети?
Санела Марковић, школски психолог

Адолесценти- посебна нека сорта људске врсте. Мислимо да познајемо specificum те групације јер, ето, радимо са њима годинама и мање више сви су исти. Ако знаш једног, знаш све. Заблуда. Иако су им неке потребе исте, свако има јединствен доживљај те потребе. Иако је свет у ком живе исти, свако има јединствену перцепцију тог света. Иако им се дешавају исте ситуације, свако реагује јединственим репертоаром понашања на њих…
Осим ове, неке од честих заблуда о адолесцентима које нас спречавају да их заиста упознамо су следеће:

Адолесценти не могу имати озбиљне проблеме.
Ти озбиљни проблеми су изгледа резервисани за одрасле. Искључиво за узраст изнад 18, 20, 30 година? Не, адолесценти, нажалост, нису имуни на психичке проблеме. Не драме они безвезе. Није увек само фаза. Пре свега, они узрасно гледајући још увек нису у стању да контролишу емоције. Стога њихове повремене драма queen реакције не треба исмевати. Ако игноришемо њихове аларме за узбуну, могу нас изненадити последице. У случају да заиста пренаглашено реагују, што, руку на срце, понекад радимо и ми одрасли, то је опет неки знак- да им је потребна пажња, да су емоције померене, да негде нешто гори( можда не баш ту и тада). Уместо што минимизирамо вредност њихових емоција, боље да се прихватимо гашења пожара.

Ма мани их, манипуланти
Све је то глума, они лажу, намазани су свим могућим бојама и не треба им ништа веровати. Излеватају нас за час посла. Тачно знају где си танак, на шта смо слаби, које дугме треба да притисну и тако даље. Постоји овакав тип људи, истина. Више о томе на сл. линку. Да ли су сви адолесценти тај тип? Ако кренемо од те полазне основе, већ смо на старту одустали од њих. Криви су док се не докаже да су невини… Зар не би требало да иде обрнуто?

Незналице оне једне
Тек се испилели а дрве о овом и оном, паметују, праве се велики и искусни а појма немају о животу и свету. Шта они могу са толико година знати, схватати и како уопште могу за име света бити у праву, а ми у криву? Само зато што су млади, одузимамо им право на став, на мишљење. На тај начин убијамо сваку могућност да их упознамо и разумемо. Заузети усађивањем “ правих и једино могућих“ вредности и уверења у њихове главе, заборављамо да је однос интеракција и да ми од њих такође можемо много научити. Једном питани, увек ће нас наново изненађивати својим скривеним умним богатствима.

Ништа их не занима
Невероватно апатични и неприсутни у збивању, сувозачи у сопственом животу, мрзи их да живе, незаинтересовани за било шта. Делимично тачно. Незаинтересовани су за оно што се нама чини битним. Ово је чак и у супротности са тезом драма queen. Ако су тако равнодушни, откуд толика драма? Дакле, њихово поље интересовања је често сужено, али усмерено на њима битне ствари, које нама често делују бесмислене. С друге стране имамо адолесценте који су заиста утопљени у апатију, али у том случају је емоционална заравњеност заправо одбрана, начин борбе против преинтензивних емоција. Њих не мрзи да живе, њих је страх да живе.

Знају да смо ту за њих.
Колико год несносни они били, ми смо ево ту за њих и они то добро знају, али неће да нам се обрате, ћуте и осамљују се на својим острвима далеко од нас. Не прихватају пружену руку. Зашто? Зато што не знају да смо стварно ту за њих. Не, уколико им јасно не ставимо до знања. Често мисле да смо клан одраслих, по природи ствари усмерен против њих. Често мисле да нам није стало. Проблем је у недостатку вештина комуникације. У нејасном изражавању, са обе стране. У заблуди да се ствари подразумевају и да умемо да читамо мисли једни другима. У недостаку жеље или умећа слушања.

Они осете ако имамо ове заблуде. Они покупе наше несвесне невербалне поруке. Онда одустану од нас и остају препуштени себи самима и свету који никог не мази.

Када бисмо само застали, ми који смо зрелији, погледали и чули, без убеђења и заблуда, окончали бисмо стално ратно стање и започели суживот. Не без турбуленција и трзавица, јер то је немогуће и нереално за очекивати, али за почетак бисмо гледали у истом смеру, на заједничком путу раста и развоја.

Школски психолог, Санела Марковић

Ко се хвали тај се квари… Свима позната изрека. Мора да је истинита, ако наше баке кажу тако. И њихове баке. И тако уназад. Хм.

Можда ипак да бацимо поглед у садашњост. Понекад је довољно и само да бацимо поглед у себе. Запитајмо се да ли ми волимо да добијемо похвалу. Шта нама она значи?

„Ја знам да ћете ви одрадити посао добро и без похвале“- каже шеф радницима. То може бити тачно, ако је реч о одговорним појединцима, али питање је: Како ће се они осећати док раде посао? Зар то није битно? Да ли ће радити преко воље, са мишљу да нико не вреднује њихов рад или ће радити са ентузијазмом, знајући да неко то цени?

Исти принцип стоји и код ученика. Они који хоће да уче учиће- честа реченица наставника. Уче за себе, а не за мене. Не треба им никаква награда. У реду. Ако успут добију квалитетну и позитивну повратну информацију о напретку од особе коју цене, неће ли то дати једну нову димензију њиховом раду, неће ли бити свеснији својих способности и вештина, богатији за осећање поноса и самопоштовања? Свакако да хоће.

Какву ли тек онда разлику прави похвала код немотивисаних, несигурних или ретко активних ученика?

Приликом посета часовима наставника уочен је недостатак овог начина мотивисања, а уколико га је било, обично се појављивао у облику клише речи типа Браво. Тако је. Тачно. Добро. Иако боље него ништа, овакве похвале немају потребну јачину и аутентичност.

Похвала треба да буде упућена лично, уз ословљавање ученика, гледање у очи, треба да буде што конкретнија и упућена на понашање. Нпр. Давиде, одлично си запазио ту повезаност. Сања, допада ми се како размишљаш, врло занимљиво . Ана, примећујем да си све активнија на часу и драго ми је због тога.

Убаците емоцију, топлину, нек осете повезаност. Однос између ученика и наставника је тај који ради посао. Не толико техника рада или наставни метод, већ однос. А он се између осталог ствара кроз давање повратне информације. Позитивне или негативне.

Може и критика да буде подстицајна, ако је конструктивна и асертивна. Нећемо хвалити оно што није за похвалу.

Послужите сендвич критику например. Она се састоји од похвале, критике и предлога промене. По принципу- лакше је прогутати лош надев ако је убачен у добро пециво . „Марко, ти си врло духовит, али не одговара ми када се шалиш нонстоп на часу, било би добро када би нашао меру и прави тајминг за шалу.“ Какав спин, Марко не зна јел похваљен или критикован, али осећа се добро јер Ви мислите да је духовит и размислиће о ономе што сте рекли јер сте добили његову пажњу зато што је он добио вашу.

Они само желе вашу пажњу, потврду да знате да су ту, да их примећујете, да нису само један у гомили.

Наградите сваки корак напред, сваког од њих, колико год мали тај корак био. Вратиће вам многоструко за тај краљевски осећај.

Санела Марковић, школски психолог

Само да завршим школу, само да упишем жељени факултет, само да купим стан, само да нађем сталан посао, само да стекнем још једно милионче, само да се деси ово или оно, па ћу бити ок. Стварно ћу бити ок, видећеш.

То су ти неваљали „само да моменти“ који нам стално кваре срећу. Најгрђа ствар у целој причи је што њиховом низању нема краја. Ти обећавајући моменти уствари никада не пруже то што обећавају и ми хрлимо ка новим моментима (који ће сасвим сигурно бити тај бинго), пропуштајући притом да приметимо сву лепоту живота и света око нас.

Године пролазе, а ми немамо ништа с тим. Чекамо.

Неки чекају свог Годоа реактивно, неки проактивно. Реактивни пасивно чекају да моменти падну са неба, а проактивни се убише од акције да моменте сами створе. Ова друга варијанта је, свакако, пожељнија, али нема разлике у самом исходу, ако смо увек у моду чекања, ако увек постоји незадовољство и потреба за још, још, још.

Неки би то назвали амбицијом и питали: „Шта је лоше у томе? “

Амбициозност је здрава и зрела особина која нас покреће и подстиче на развој и напредовање. То је у реду. Ако реално процењујемо себе и своје могућности, постављаћемо себи достижне циљеве и ићи у сусрет њима. Разуме се. То зреле особе раде. Притом, нећемо опсесивно мислити само на њих, живети у загрљају празнине и пустити да ситнице које живот значе промичу поред нас непримећене.

Знате ону: Живот је оно што нам се дешава у међувремену, док правимо планове за исти. .. Беше Џон Ленон?

Када амбиција постане терет, заслепљеност, неуротска опсесија, зависност, сујета и слично- она је нездрава и деструктивна.

Здрава амбиција иде из мотива постигнућа и самостварења, а нездрава из компензације недостатака, попуњавања емоционалних празнина и лечења комплекса.(“Нисам паметан ал ћу бар пливати у парама” “Немам љубав, дај да имам моћ!”,…препознаћете је по претераности, свака психолошка одбрана има ту неумереност свуд по себи)

Здрава амбиција доноси осећање испуњености и предаха, када се оствари циљ, а нездрава доноси празнину, нелагодност, размишљање о наредном циљу.

Иако неки од нас знају све ово за 5, ипак упадамо у ту животну замку. Зашто смо тако недоказни? Како ништа не научимо из искуства? Који нас то ђаво гони?

Ех, та питања би нас морала вратити у детињство по одговоре… Нећемо сад тамо. Хајде да будемо у садашњем тренутку, у контакту са собом, са осећањима, са својим телом и његовим сензацијама, са светом око нас.

То отприлике изгледа овако:Осећам бол у пределу главе изнад очију, питам се откуд ту, схватам да сам намрштена, вероватно већ дуже време, док сам куцкала на тастатури. Опуштам обрве и бол престаје. Бол је тензија у телу, схватам. Јутро је, волим јутра, смешим се. Осећам испуњеност јер је јутро почело продуктивно, писањем текста. Задовољна сам како је испао. Тишина је, клинци још спавају, моје уши уживају. Врата терасе су отворена и улази хладњикав ваздух споља. Синоћ је пала киша и донела освежење након врелих дана. Лакше се дише. Удишем ваздух неколико пута дубоко и то прија целом телу. Гледам како завеса плеше на лаганом ветру…Ето, сасвим обичан моменто, ништа посебно, ништа грандиозно попут оних “Само да”, али опет тако богат, ако га доживиш на прави начин.

Не треба нам живот изнад живота.

Санела Марковић, школски психолог

Дете у нама хоће све и хоће одмах. Оно не зна за после, оно се не кроји у складу са околином, нити моралношћу, оно функционише по принципу чистог задовољства.

Треба ли да слушамо дете у себи?

То је питање за милион долара. Мењала бих га за 10 лакших …. да нисам психолог и да не морам имати одговоре на сва питања, разуме се.

Фројд је говорио о 3 аспекта личности: ид, его и супер его. Его је онај који мири ову двојицу посвађаних и необузданих.

Ид је управо то дете у нама. Ид је нагонска енергија, наше гориво, без ње не иде, не пали. Без њега се не може, са њим је тешко. Ако бисмо се искључиво њиме руководили, вероватно бисмо завршили без школе, без посла, без пријатеља, без партнера, ако већ не у затвору. Све што пожелимо, урадили бисмо. А нису све наше жеље баш тако добре за нас, за друге.

Наши дивни родитељи нас науче да одложимо испуњење жеља. Мама не дође баш истог момента кад беба заплаче. Тата не купи баш одмах сваку играчку коју дете пожели. Слаткиш добијеш тек кад поједеш броколи, а излазак добијеш тек кад научиш за контролни итд … Толеранција фрустрације, напетости.

За срећу се треба стрпети, потрудити, тако живот функционише. Понекад се морамо и сасвим одрећи неких жеља, да бисмо профитирали на дуже стазе. Као она деца из маршмелоу експеримента која су се одрекла једног слаткиша сада, да би добили два слаткиша касније.

Понекад је веће задовољство у ишчекивању жељеног догађаја, него у самом остварењу….

Твој Его прави ред у твом животу, обуздава дете у теби. Не поништава га, не игнорише га. Слуша га, али слуша и оног другог лика: Супер ега. Тај је наша савест, принцип моралности. Он стално виче: Немој ово, немој оно. Стани, чекај, размисли, процени. Досадан неки тип, без сумње. Ипак, прекопотребан. Глас разума, глас родитеља.

Не ваља ни ако само овог слушамо… Нека неуроза ће да нас сачека иза ћошка.

Кључна реч је самоконтрола или знати кад закочити. Рецимо да они са високом самоконтролом имају боље кочнице, а они са ниском имају боље моторе.

Одговор је у балансу, гас, кочница, све у право време. Вештина. Помало и уметност. Ризик уз опрез. Слатко, али не без дозе горчине . Адреналин, али и окситоцин. Ко разуме, тај уме.

Санела Марковић, школски психолог

Чувени психолог Сигмунд Фројд је сматрао да човеком доминирају две силе- сексуални и агресивни инстинкт. Свако људско понашање, дакле, вуче гориво из тих резервоара, били ми тога свесни или не. Како? Путем процеса неутрализације. Претварањем сексуалне и агресивне енергије у неутралну животну енергију која служи решавању свакодневних проблема , разумном мишљењу, корисном и продуктивном понашању, доласку до животних циљева.

Психички здрава особа током одрастања научи да неутрализује. Да претвори „Сад и одмах“ у „Касније ћу видети шта бих с тим“. Да претвори „Згромићу га“ у „Одох у теретану“. Да претвори „Желим је, иако је туђа“ у „Посветићу се личном развоју“….

Лоше и неприхватљиве жеље не можемо тек тако избацити из своје душе, то би било психолошки неодговорно, баш као што је еколошки неодговорно бацати отпатке у природу, не размишљајући да ли ће се разградити. Морамо знати како и где са тим.

Живот има нуспојаве, нуспродукте који су нужни и природни. Нажалост, несавршени смо створени. Нешто мора да се баца, нечег морамо да се ослободимо. Вишак. Еколошки или психолошки.

Уместо што се правимо да смо безгрешни и чисти као суза, боље би било да прихватимо „црно“ своје душе и дамо му боју, дамо му неки нови облик. Дамо му живот кроз „the second best thing“ Ако не ваља, учинимо га ваљаним. Не може увек из прве.

Тако би некако изгледала емотивна рециклажа.

Претворити неприхватљиво и непотребно у прихватљиво и корисно. То је циљ. То је одговорно понашање. Према себи. Према природи. Ми смо део те природе. Делимо са њом осећај за ритам дана и ноћи, светла и мрака. Ту су наши корени.

Само што смо се у међувремену затворили у 4 зида и заборавили где припадамо.

Санела Марковић, школски психолог

Ово је теорија, фикција и није заснована на научним чињеницама. Сва сличност са стварним ликовима је случајна.

Предмет теоријске спекулације: покушај разумевања симптома које испољавају одређени људи након прележаног или преходаног дотичног вируса.

О каквим личностима је реч? Говоримо о људима који су проактивни, поседују наизглед непресушну енергију за рад и дружење, дан им је испуњен активностима, нема стајања, продуктивни су, имају извесну забрану на џабалебарење или чак опуштање. Акција за њих значи живот. Акција сам ја. Ако нема акције, нисам ја.

Волимо такве људе, они зраче животом. Воле и они себе- када су такви, али искључиво када су такви.

Е, онда наиђе Ковид и поремети све. Обично прођу са лакшом клиничком сликом, али проблеми долазе касније и испољавају се кроз дугорочан пад енергије, изражен умор, безвољност. Имате утисак да их је неко успорио, утишао, да се гасе. Low battery.

Могућа претпоставка:
Њихова напаћена душа(не од Ковида, већ од претеране акције) добила је савршен изговор да се одмори. Да направи паузу, и то веееелику, онолико велику колико дуго је себи нису дозвољавали. Све ово се, наравно, дешава на несвесном нивоу. Они су убеђени да их ради Ковид.

На свесном нивоу се дешава изненађење, кривица, неиздрж , љутња, разочараност, туга, па чак и депресивне мисли. Како је могуће да ја не могу нешто, да немам снаге? Нисам веровала да један вирус може овако да ме сломи. Нећу издржати ову пасиву, ово мировање. То нисам ја. Шта ако остане овако заувек?

Онда се опиру, нема везе шта доктор каже, могу ја, идем, доста је. Па им се одједном слоши. Осцилације. Горе-доле. Корак напред, два назад.

Психодинамика каже да све има своју логику, свако зашто има своје зато, али оно није увек очигледно.

Зашто баш такви људи развијају баш такве симптоме? Њихово несвесно им нешто поручује.

Стани, кад ти кажем! Не опири се. Знам да је лакше летети унаоколо као мува без главе, јер онда не мораш да размишљаш куда идеш, зашто, желиш ли то заиста, како се осећаш… Ако станеш- мислиш: саставиће те депресија или неко друго лудило… У акцију бежиш што даље од себе, од конфликата, од одлука, од оног што боли…Све знам, али не може батерија без пуњења. Кажеш може да ради и док се пуни? Не мора увек 100 посто, можеш да је скинеш и раније. Ради.

Опет користиш изговоре. Као што користиш Ковида.

Не кажем да фолираш, у питању су сложени психодинамски процеси који се дешавају испод површине леденог брега. У питању је чињеница да си ти супер, али немаш супер моћи.

Што се мање опиреш, пре ће проћи. Душа ће узети одмора колико јој треба и бићеш опет она стара особа. Или можда нова, боља, ако научиш нешто из овог искуства.

Не мораш да чекаш да те нешто стрефи да би направио паузу.

Боље чешћи брејкови него брејкдаун.

Санела Марковић, школски психолог