Најпре треба знати и прихватити да је од старта до циља дугачак пут, препун неизвесности и непријатности, зато се не љутите ако некада будете имали утисак да се крећете уназад. Иако није игра, принцип је исти као код “Не љути се човече”- жеља, стрпљење и упорност су кључеви за успех.

Дакле, ваш тинејџер вам је “дао отказ”  и упослио неке нове клинце који се као боље разумеју у посао. Другим речима сад искључиво комуницира са вршњацима, а вас игнорише. Међутим, то што сте добили отказ не значи да не треба више да радите. Понашајте се као да је посао и даље ваш. Не дајте да вас избаце из игре. Мувајте се около и ловите повољне тренутке за разговор.

Држите комуникацију отвореном. Прихватите разговор онда кад они хоће, увек имајте времена за њих и онда кад реално немате, разуме се- увек можете наставити разговор касније, важно је да сте добили информацију и да сте и даље у игри.

Ви најбоље познајете своје дете, питајте га о ономе што вас занима онда кад је најотвореније,да ли пред спавање, док се возите у ауту, док радите кућне послове,онако успут, необавезно. Избегавајте разговоре типа састанака: “Желим да разговарамо”, сувише је формално, у таквим ситуацијама углавном спуштају завесу јер се осећају као да су на сцени.

Подстичите причу сопственим примером, испричајте шта вам се десило на послу или кад сте били млађи. Иако ће можда деловати као да их то не занима, ваши тинејџери воле да чују о вашем животу. На тај начин им стављате до знања да  разговор у вашој породици има значајно место, да је сасвим у реду причати о догађајима, ставовима и осећањима. Питајте их за њихово мишљење, покажите да је заједнички лепше и лакше сагледати ситуацију. Ваш тинејџер учи по моделу, ако сте ви отворени у комуникацији, већа је вероватноћа да ће и он бити.

Када вам се отворе, не очекујте вишесатне разговоре, то није њихов стил, нек буде кратко и јасно, не истерујте мак на конац, тако губите њихову пажњу- крећете се уназад. Боље и само једно поље напред него три уназад. Ослушкујте и пратите њихов ритам.

Не оптужујте, избегавајте реченице типа:” Никад не причаш, увек нас игноришеш”,радије похвалите ретке тренутке кад причају.”Драго ми је да си ми то рекао” “Волим кад ми кажеш о чему размишљаш” Ти ретки тренуци комуникације треба да буду лепи, да би се за њих везала позитивна емоција вашег тинејџера јер ће једино на тај начин пожелети то да понови.

Не схватајте сувише лично кад користе изразе: никад, увек и сличне  речи, покушајте да схватите шта је испод тога, да читате између редова, нпр. њихово “Увек ми попујеш.”, преформулишите својим речима у “Значи нервира те кад ти говорим где грешиш?” Честитам, отворили сте комуникацију, идете пар поља унапред. Можда откријете да ваш тинејџер жели да учи на сопственим грешкама или да му смета што га често кудите а ретко хвалите. .Можда вам се то неће свидети, али могуће је да ћете схватити како и ви грешите у неким васпитним поступцима.

Не „пецајте се”. Бунтовно дете у вашем тинејџеру ће врло често провоцирати бунтовно дете у вама и онда ће се ваш разговор претворити у дечију свађу која не води ничему конструктивном. Колико год провокативни били, не дозволите да вас изместе из позиције одраслог. Није лако увек бити зрео и емоционално стабилан, али можемо да дамо све од себе. На пример ако мали бунтовник каже : “Ти си најгори родитељ на свету”, бунтовно дете у нама би одговорило” А ти си најгоре дете на свету”, док би одрастао у нама одреаговао нешто попут “ Шта је то што чиним као родитељ толико лоше? Или “Шта ти тачно смета у мом понашању?” Не значи то да ћете ви да се мењате по њиховој жељи, већ да ћете за почетак разумети њихово понашање, а онда ћете даље видети шта ћете с тим.,

Не одлучујте у њихово име, само усмеравајте, дозволите и признајте њихову зрелост и самосталност, иàко је само у повоју. Адолесцере значи сазревати, зато молим лепо- могу они то. Ако схвате да им верујете да могу да доносе добре одлуке, више ће поштовати ваш ауторитет.То не значи да треба да одустанете од својих васпитних принципа, треба јасно повући разлику између онога што је правило и не доводи се у питање ( нпр. Не смеју се користити психоактивне супстанце) и онога што је њихов лични избор ( нпр. Који ће спорт тренирати)

Поставите јасна правила, шта се сме а шта се не сме говорити и радити. Нећете дозволити анархију само зато што тамо негде у телу вашег тинејџера дивљају хормони.  контрола није у супротној спрези са добром комуникацијом. Иако вам никада неће то признати, њима су потребне границе, правила и забране,  они се осећају изгубљено у противном, отприлике као да су бачени у саобраћај без саобраћајних знакова.

Схватите њихове проблеме озбиљно, избегавајте убице комуникације као што су: “ Није то ништа, и то ми је неки проблем, какви те све чекају у животу, не драми” и слично. Жао ми је, изгубили сте њихово поверење, вратите се на старт!  У природи им је да драме и претерано реагују али да су свесни не би то радили. Не покушавајте да их освестите, добићете нешто попут: Ма не разумеш ти то…….Радије се распитајте како се осећају поводом тог проблема.

Знам, а ко вас пита како се ви осећате кад ваш драги адолесцент каже:  Остави ме на миру, не смарај и слично? Е па не чекајте да вас питају, кажите им како се осећате, дајте им шансу да се децентрирају и схвате вашу позицију. Уместо: “Е сад си претерао, кажњен си”, кажите “Осећам се лоше кад ми то кажеш јер желим да будем део онога што ти се дешава. Битно ми је да знам како се осећаш и да ли си добро…”. Браво,  поново сте у игри.

Нису сви тинејџери баш посебно вешти да  вербално изразе свој унутрашњи свет, зато читајте говор тела. Посматрајте невербалну комуникацију. Гледају вас дуже него обично? Мувају се око вас? Можда им баш сад треба разговор. Замишљени су за столом? Раде ствари механички? Можда имају неки проблем- ви сте на потезу.

Посматрајте склоности и интересовања вашег тинејџера, пробајте да будете део тога, да започнете комуникацију баш на том месту. Покажите занимање за сваки израз њихове личности, колико год вама можда деловало бескорисно то чиме се баве. Сваки корак ка бољем познавању вашег детета јесте корак ближе ка циљу.

Није фер! Колико пута сте само чули ту реченицу. Ако није у њиховом интересу, обично није праведно и спремни су на жестоку расправу да вам то и докажу. Ако имате једно такво дете које уме аргументовано да образлаже своје жеље и потребе, требало би да будете срећни јер та вештина ће му добро доћи у животу, али док узгајате такво дете многи дани ће бити праве битке. Треба их саслушати, наравно, али ако претерају потребно је да пресечете:„Добро, разумем те, али остајем при свом мишљењу и нећемо више расправљати о томе“.Таквој деци је просто потребно да изразе своје ставове и треба им то омогућити  и у ситуацијама када се разговара о свакодневним темама. „Шта ти мислиш о томе?“. Понекад им је важније да избаце то из себе, него сам исход расправе. А ако имате тинејџера ћутолога, ово питање је такође врло пожељно што чешће постављати.

Неким родитељима је тешко да у директном разговору постигну жељену стабилност, у таквом случају можда је боље за почетак укључити индиректну комуникацију попут писма, смс, мejла и сличног него одустати. Понекад је лакше изразити се писмено, а онда то може бити одскочна даска за директну комуникацију. Поље које вас доводи директно до циља.

Немојте имати превелика очекивања, не морате имати савршену комуникацију, будите задовољни што је имате уопште, јер ово заиста јесте период великих превирања у њиховом телу и души и колико год деловало да је вама тешко док они кулирају и нервирају све около, верујте њима је најтеже. Увек имајте то на уму и будите подршка свом тинејџеру. Покажите им колико их волите сваки дан. Не бисте веровали колико тинејџера мисли да их родитељи не воле, само због тог честог родитељског става да се љубав подразумева и да је не треба доказивати и показивати. Нежна реч, охрабрење, загрљај, пољубац, осмех, свакодневне вербалне и невербалне, ситне и крупније поруке љубави су неопходне. Новац и материјалне ствари као доказе избегавајте у широком луку. Не бојте се да ћете размазити дете ако покажете нежност. Љубав и контрола су две одвојене васпитне димензије. Сигурност тинејџера у љубав и подршку родитеља је стожер доброг међусобног односа . Тада ће тинејџер ваш дом доживљавати онако како би требало- као сигурну луку, а не као бојно поље.

Школски психолог:  Санела Марковић