Једна од малобројних вештина коју тинејџери журе што пре да савладају и притом демонстрирају необично јаку вољу, упркос свеопштој апатији, јесте обука за возача. Ипак, на вашу жалост, то није тема овог текста. Будући да вам је то блиско, свето и значајно, узмимо ту метафору да почнемо причу о безвољности, пасивности и  немотивисаности младих данас.

Слушајући и посматрајући младе особе кроз свакодневну праксу, стичемо један разочаравајући утисак. Наиме, већина вас су сувозачи у сопственом животу- препуштени, без контроле, незапитани куда се крећете и зашто, загледани у једну тачку, отпорни на сва цимања, нагла убрзавања и кочења… Неприсутни у збивањима. Као да није ваш живот у питању, као да је свеједно, као да мислите да ионако никуда далеко не можете стићи. Крива вам је држава, криви су вам родитељи, крив је „тинејџерски мозак“ који пролази кроз некакве промене. Лоша срећа је крива што је све сиво и боја нема. Дезоријентисани у времену и простору, покушавате да пронађете себе и себи блиске особе, лутајући по друштвеним мрежама, у виртуелном лавиринту тражећи излаз. Спас. Све то има свој разлог и узрок, већина вас се заправо равнодушношћу бори против емоционалне напетости. Апатија доводи психу у лековито стање мировања. Све је у реду и све је једно. Сасвим ок механизам одбране након великих животних траума, али није нимало ок ако траје и траје и постаје образац понашања и филозофија живљења.

Време је да прекинете. Време је да изађете из тог тужног кружног тока и упутите се. Куда? Ка својој најлепшој будућности. За то је потребно да имате идеју, компас тј GPS и да пробудите ту успавану енергију у вама. За почетак је то сасвим довољно.

Идеја- шта ја то желим али онако јако, стварно, баш баш желим од свог живота, тренутно. GPS- ко или шта ми може помоћи да до тога дођем. Енергија- уложићу сав напор, способност и креативност да то остварим. Једноставно. Зар није? Корак по корак, можда је то за почетак жеља да смршаш или добијеш мишићну масу или да будеш отворенија према другима, можда хоћеш бољи успех у школи, мада никоме не би признао, знам. То може бити жеља да се истакнеш у нечему, глумиш у представи, одеш на такмичење, учествујеш у хуманитарним акцијама јер ипак ниси сама на овом свету… Можда је диван тај осећај да си помогла другоме, ко зна? Можда те то тргне из полусна и осетиш се живом. Можда ћеш се пронаћи у неком занимљивом активном хобију, фотографији, спорту, музици, цртању,… Можда си баш ти одличан активиста и могао би бити члан неке невладине организације, предавач омладинског клуба, мислим ако то уопште може бити кул, али на крају крајева ко то поставља стандарде шта је кул и ин? Блогери, инфлуенсери? Зашто то не би могао бити ти? То је твој живот, ти одређујеш вредности, а можда би сасвим случајно могао имати позитиван утицај и на друге.

Ако мислиш да је ово сувише тешко и да захтева превише напора,  веруј ми да је много теже живети тј. преживљавати дане без сврхе и циља. Живети од данас до сутра, убијајући време, као да је нека штеточина а не драгоценост, Богом дана. Време је ту да га користимо за себе, за срећу, за успех.

Молим те, немој живети живот као лутка на навијање. Покрени се. Буди највише што можеш бити. Не затварај себи врата, на која ћеш можда хтети да уђеш кад једног лепог дана постанеш зрела особа. Тада може бити касно. За неке ствари постоји критични период. Нпр. ако будеш имала лош успех у средњој школи, можда нећеш моћи да упишеш факултет који желиш или који будеш желела(пошто тренутно вероватно не размишљаш о томе). Није реч само о школи. Реч је о проактивности насупрот реактивности, о стварању догађаја уместо да чекамо да се сами десе, о утицању уместо препуштања утицајима.

Седи на место возача, ухвати се волана, стави појас, убаци у брзину и стисни гас. Преузми контролу, управљај! То звучи сјајно, зар не? Уз опрез и поштовање правила, твој живот ће ићи одлично, баш као и вожња аутомобила, а осећај ће бити моћан и непоновљив.

Зар не видиш?

Твоја жудња за вожњом је уствари компензација одсуства контроле над сопственим животом, она одражава твоју подсвесну жељу да се покренеш из места. Послушај своју подсвест. Удовољи себи- покрени се.

школски психолог, Санела Марковић