Таман се сместих у свој омиљен положај на угаоној гарнитури са намером да напишем текст о неком занимљивом дигиталном алату за наставу на даљину, кад ми интернет сурф одједном скрене са курса Зуова на један сајт са психотерапијским темама. Тада још нисам знала, барем не свесно, да је нерадни дан и да треба да уживам. Елем, на том занимљивом сајту пронађох један текст о хедонофобији. Мали милон врста фобија, од којих је само 30-ак на слово а, међу којима моја омиљена, не знам како се зове- страх да ти се путер од кикирикија не залепи за непце, садржао је и ову, мени досад непознату фобију. Дефинише се као страх од задовољства. На прву лопту одреаговах недолично просветном раднику, у фазону „Ма дај…“ Пошто је списатељица очигледно занимљив лик, наставих да читам. Пише како смо у ово лудо време јурњаве за каријером, новцем и ко зна чим, да не кажем којечим, мало изгубили компас. Не само да  смо заборавили како се ужива, већ смо забранили себи уживанцију, као да је то порок, као да је нешто чега се треба стидети. Пристојан радохолик себи то не може да приушти, но но. Шта ће рећи свет- види ову, ужива. Толико посла, толико проблема, толико патњи у свету, а она нашла да ужива. Пих.

Толико смо истрајни у тој борби да потиснемо то „деструктивно“ задовољство у себи, да покушавамо да га сублимирамо, народски речено „провучемо испод жита“, како се изразила докторка- психотерапеуткиња- списатељица-коучерка-активисткиња…. Ову дугачку титулу је јако важно истаћи, јер из тога лепо видиш да жена зна о чему прича. Колико уживанција је само морала жртвовати да би навукла титулу у цео ред. Него да објасним шта значи- провући испод жита. Будући да сматрамо џабалебарење неприхватљивим, ми подсвесно задовољавамо тај нагон кроз бављење друштвено прихватљивим активностима, као што су, разуме се, наш посао( синдром „ал је леп посао мој“), затим редовна физичка активност( синдром „осећам се као да летим након тренинга“) или чак кућни послови ( синдром распеване домаћице) Ма наравно да је најсретнији онај човек који може да споји корисно и лепо, који уме да пронађе задовољство у морању, који гледа на ствари кроз друго стакло. То нико не спори. Спорно је овде питање: Где је нестало оно обично, чисто, мерачко, гуштовско УЖИВАЊЕ? Протерасмо ли га из наших живота? Религија, морал, капитализам или нешто четврто- протера ли га?

Ако осећаш кривицу и имаш утисак да губиш време док гледаш неки не-баш-кинематастичан филм, пуштајући памет на ливаду или док се излежаваш на каучу без икаквог плана и циља, евентуално мењајући позе само или док испијаш кафу, обгрливши омиљену шољицу ( или више шоља) скроз до поднева или радиш неке друге потпуно непродуктивне ствари- имаш дијагнозу. Не, није Дангуба. Хедонофобичар. Звучи као тешка патологија, али нема места паници. Лако се лечи. Заправо лек је Корона тајм. Како, молим? Проверено, из сопственог искуства, али не спорим да има и других врста легитимних терапија, које немају негативних нуспојава. (Ако вам треба број, послаћу вам линк, жена даје бесплатних 20 минута скајп коучинга)
Делим лично искуство. Бејах хедонофобичар. Моје омиљено жито за скривање беше уметност. Врло суптилно, зар не? Могла сам без краја и конца, до недогледа да уживам без кривице, јер је иза мене увек остајао некакав продукт. Није било потребно ничије“ Вау“, ни тапшање по рамену ( мада нисам гадљива), није било битно ни да ли моја дела имају публику уопште. Важно је да су дела, траг, доказ недангубљења. Онда је наступило доба Короне. Уобичајена рутина свакодневног живота је нестала, добила сам време на дар. У почетку сам га уредно трошила како треба, по закону хедонофобизма. Радила сам дупло више. Унапредила своје дигиталне вештине да би квалитетно спроводила наставу на даљину, дужину, ширину и дубину, по реду и рими (да не кажем махнито) прегледала наставничке планове и радила остале послове везано за посао стручног сарадника,  написала гомилу текстова у циљу психолошке подршке, уписала бесплатни ИТА курс онлајн, урадила комплетно пролећно спремање стана- мали и велики сервис, испланирала шта ћу још и још. Будућност је спремна за мене и ја за њу…. Заборавила на сада, заборавила на себе, заборавила на чист хедонизам. Оваква времена појачавају симптоматологију хедонофобичара. То претеривање ме је освестило и тргнуло.

Постигла сам, између осталог, следеће: могу да седим на тераси сат времена, испијам шејк на дебелу сламчицу, осећајући глатку структуру банане и сладоледа од чоколаде под непцима, слушам цвркут птичица у игри, лепет крила голубова у лету, удишем свеж ваздух, или бар покушавам, осећам мирис лука из стана испод( пржи се за доручак, ручак, ужину и вечеру, по принципу: Луком против Короне), спуштам поглед на оно мало зеленила што оставише грађевински инвеститори и дедица који неће да прода кућу ни за које паре. Остаци природе хране душу… Џабалебарим. Али знам да није џабе. Лечим се од фобије.

школски психолог, Санела Марковић