Љутња или гнев је једно од осећања чије испољавање најтеже контролишемо. Када се деси такозвани напад или излив беса, осећаш се као да неке силе владају тобом и обузимају те у тој мери да можеш да изгубиш контролу над својим понашањем. У том тренутку доживљаваш изузетно изражене телесне симптоме, који још додатно доприносе идеји да се читава ствар налази ван твог домета. „Ван себе сам“ кажемо често.

Наравно, све ово је само осећај, лични доживљај и искривљено мишљење. Осећање гнева не можемо да контролишемо, укључимо или искључимо, али нашу реакцију на то осећање можемо да мењамо. Изливи беса су твој лични избор. Ти уствари не желиш да бројиш до десет. Нису ситуације криве, није то рефлексна реакција на нечију глупост, неправду или злонамерност.

Напад беса је твој доживљај ситуације, проузрокован одређеним обрасцима понашања које стичемо још у детињству. Научио си тако, али то те и даље не правда. Све што је научено, може се и одучити. Сва срећа. Можда ипак не? Па, није лако мењати своје утемељене обрасце понашања, поготово што су они утемељени на нашем поимању користи коју извлачимо из таквог понашања. Заправо све што радимо, радимо јер видимо неку добит у томе. Питање је само да ли је то стварна добит или је то још једно искривљено мишљење. Да видимо какву корист може имати неко од напада беса? Можда моћ, манипулација, контрола над другима, изазивање страха, избегавање позиције жртве…. То су ствари које могу да опију, привуку, обману. Где је ту обмана? Особа би морала дуго и дубоко размислити колико је то заиста корисно за њу, поготово на дуже стазе. На каквим стубовима почива такозвана владавина? Не стоји ли мржња у позадини потчињености твојих поданика, они који су уз тебе- ту су да не би били жртве. Првом правом приликом окренуће ти леђа.

Неко ће рећи, не занима мене ништа од тога, ја једноставно морам да се испразним, боље се осећам када све то протутња кроз мене и изађе напоље како је и дошло, без задршке. Донекле је здраво изразити емоцију, уместо да је држимо у себи закључану и темпирану. Међутим, пречесто абреаговање може да доведе до телесних тегоба као што је повишен крвни притисак, тахикардија, смањен имунитет, болести срца, проблеми са дисањем. Сви добро знамо како „пуцамо по шавовима“ када се то дешава. То није здраво за организам ако се понавља изнова и изнова. Најновија истраживања показују да препуштање бесу не доводи до пражњења већ до додатне ескалације. Та енергија која кипи из тебе треба да буде каналисана, а не да пршти у свим правцима и погађа кога стигне.
Постоје различити начини каналисања беса. Асертивно изражавање својих потреба и осећања, хумористички поглед на ситуацију, сублимација кроз спорт, музику, плес, сликање, писање. Једна ученица је свој бес каналисала тако што је имала опсесивне идеје повређивања других људи. Она заправо никада није имала изливе беса, она је свој бес потискивала па се он испољио кроз те опсесије. Важно је истаћи да ово није најбољи начин да се побринете за свој бес. Она га је игнорисала. Она никада заправо није имала намеру икога да повреди. Једноставно није могла да прихвати гнев као природну и потпуно здраву емоцију, јер није знала шта би са њом. Није знала да она може да се изрази вербално, кроз физичку активност, па и читањем крими романа( што је несвесно почела да практикује) Ово је друга крајност од препуштања бесу. Ово је препуштање бесу да сам нађе други излаз. Не ваља ни једно ни друго. Побринимо се за свој бес.

Бројање до десет није глупост. То је метод који треба да те заустави, уразуми и освести твоје стање избора. Да ли је ово баш толико страшно, неподношљиво? Шта уствари желим да постигнем? Какву корист имам од тога? Коме ћу наудити, другима или себи? Или и себи идругима? Како могу да се ослободим ове тензије, а да нико не буде повређен? Зашто сам заправо љут? На кога? На другог или можда на себе? Да ли је то уопште љутња или можда туга, разочарење, страх, немоћ, коју не желим да признам себи…?
Одговоре немам, одговоре имаш ти. Потребно је само да се запиташ.

Санела Марковић, школски психолог