Изолација, ограничено кретање, посредна комуникација, промена рутине, емоционални вртлог. Тешко. Сви смо на ивици. Свака криза, међутим, може бити шанса за развој, за промену, прилика да надокнадимо пропуштено и све оно што смо због многобројних обавеза одлагали до у недоглед- најзад урадимо. Зашто су у кризним подручјима људи сналажљивији? Зашто човек који добије отказ тек тад схвати да је то одавно желео а није се усуђивао да ишта промени и одједном процвета у професионалном смислу. Зато што нам криза поручује Немаш шта да изгубиш. Криза активира наше снаге за борбу, које нисмо ни знали да имамо, развија нове механизме за борбу. Ако особа успе да савлада новонастале захтеве том снагом, онда може да расте даље. Обично смо реактивни на кризу, бранимо се и чекамо да прође. То је у реду, треба да будемо нежни према себи у тешким условима. Неки ипак постају проактивни. Они верују да из кризе може да се изађе као победник. Запитајмо се шта можемо да покренемо из ове тачке, можда да успоставите изгубљену комуникацију са својим тинејџером ћутологом? Можда да са својим матурантом поразговарате о одабиру занимања и заједнички истражите опције. Можда да активирате неки свој заборављени хоби и размислите о њему као додатном извору прихода. Можда да поново седнете за волан после 20 година… Размислимо на миру о свом животу, својим одлукама, потребама и жељама, али и о потребама и жељама других који су нам битни. Сада и овде, између ових зидова, далеко од природе, озрачени и хипоксирани? Питаћете се коме је још до озбиљне комуникације? Дође нам да вриштимо једни на друге или да збијамо шале по цео дан, углавном размењујући их преко друштвених мрежа. Да скренемо мисли. Знам. Кад одрадимо све то, остаће мало времена и за озбиљне ствари. Јер штета је да пропустимо прилику. Ја ћу рецимо већ данас урадити једну ситницу која ће ми можда одредити будућност. Чикам вас да и ви урадите једну.

Санела Марковић, школски психолог