Све што радимо, радимо јер имамо неку добит.

Ово звучи као неко пословање са животом. Профит. Приходи, расходи. Управо тако. Наша психа калкулише, води емотивни рачун, доноси одлуке које нас чувају од бола. Све има своју цену.

Не, нисмо увек свесни тога. Понекад смо чврсто убеђени да смо нешто урадили блесаво, шашаво, против себе, ето тек тако. Уствари ми ништа не радимо тек тако. Уствари, ми никад не радимо против себе. Ту је увек неки скривени мотив који чека своје задовољење. Ту је увек нека размена. Нешто за нешто.

Например, наставник каже: Стварно не знам због чега да се трудим толико, кад нема никакве сврхе, ученике и тако ништа не занима. Они који хоће да уче, научиће свакако, они који неће, неће ни да дубим на глави.

Проста нека математика. Кад бирамо да не радимо ништа и тада то радимо због добити. Тј јер процењујемо да је добит већа од штете. Е сад, има ту више врста добити. Примарна добит нам је обично позната, па каже: Боље да штедим себе и своју енергију, што да кидам живце безвезе, имаћу више времена за породицу, себе,…. Секундарна добит је обично скривена, дубље треба копати да до ње дођемо. Ако се потрудим и успем, ако моје ангажовање уроди плодом, онда ћу имати велики притисак и од себе и од ученика и од околине. Мораћу трајно да напустим своју зону комфора. Мораћу да се покренем. Страх од успеха и свега што он носи са собом. Или… Шта ако се баш својски потрудим па не успем, доживим критику, негодовање, уруши ми се самопоштовање, схватим да сам незанимљив наставник, да не знам са децом…. а толико сам уложио себе. Боље је овако, није велик улог, тако да ћу лакше поднети штету(незаинтересованост и незнање ученика, досадни часови, неиспуњеност послом…)

Превише ауторитативан наставник држи емоционалну дистанцу у односу према ученицима. Зашто? Ако њега питате, може рећи нешто попут: С њима треба оштро, неће ништа научити ако их не притиснем, ово није забавиште, кафана или нешто треће. Ок, али није ни војска, рекли би ученици и подсетили на штету. Секундарна добит? Ако покажем емоције, знаће да сам рањива, искористиће то, везаћу се превише, а то не могу да поднесем. Можда и заплачем пред њима. Онда ће дефинитивно провалити да сам људско биће.

Зашто ја пишем ове редове кад их неће читати нико( или ретко ко)? Зашто губим време које бих могла искористити за нешто паметније, корисније другима и мени и мојој репутацији као наставника и стручног сарадника? Где се моја добит денула? Потреба да се изразим, да кажем своје мишљење јавно, савршено се безбедно задовољава на овај начин, радије него директном комуникацијом, јер нема могућности да ме неко прекине, да изрази неслагање и тако ме изнервира, па не кажем све што сам мислила. Друга ствар, овако имам довољно времена да смислим и тако испаднем паметна, док ћу лице у лице можда бубнути неку глупост па остати жива. А људи се тако лако закаче за изговорене речи….

А шта кад неко ради нешто што очигледно има само лоше последице?

Например ако неко користи психоактивне супстанце, знамо да постоји тај ужитак који је спреман да плати ценом здравља. Као и конзументи цигарета. Хајде, то је још разумљиво. Имају тај неки мир, гушт, шта год и плаћају га жутим зубима, шунковитом надимљеношћу, повећаним ризиком за рак итд.

Али ако неки ученик, например, физички повређује себе, каква је ту добит, побогу? Имамо бол, имамо агресију, имамо немир, имамо кривицу. Где је добит?
Млада особа осећа изузетно интензивне негативне емоције, а самоповређивање користи као компулзивни начин да дође до олакшања. Или млада особа не осећа ништа, празнина, бесмисао и онда пусти крв да би осетила нешто, било шта, макар физички бол….Нисте размишљали о томе? Знам, али нажалост, иако ретки, такви проблеми су ту, међу нашим ученицима. Нема никог да их научи да добит могу да остваре и на другачији начин.

Може се рећи да се сваки симптом психичке болести одржава управо због постојања секундарне добити. Ево, депресија, ко би још волео да се осећа тако? Онај који не би волео да осећа неке друге, можда и болније емоције.

Кад неко нешто не може или неће јер је болестан, то је у реду, то је легитиман изговор. Да се разумемо, шта ће ко очекивати од депресивне особе, ту смо да емпатишемо, да кажемо Јадан он, да се нађемо,… Не мора ништа. Ето добити. Одсуство притиска, одсуство очекивања, одсуство борбе. Не можете ни замислити колико то депресивне особе ослобађа у емотивном смислу. Не могу ни они да замисле.

Наравно, реално, штета је увек већа од добити, јер на крају долазимо до одсуства правог живота. Али кључно је освестити да је понашање ту због доживљаја добити, а онда да та добит заправо и није права добит, јер нас на дуже стазе удаљава од себе, од среће, од живота.

Одосмо у патологију. Него, јесмо ли сигурни да је та иста патологија много далеко од нас?

Кад год вас неко ваше или туђе понашање зачуди, понавља се исти образац, не видите смисао а упорно је – запитајте се: Каква је добит од тога?

Боље ћете резумети себе и друге. За почетак.

Санела Марковић, школски психолог

 

Оставите одговор

  • Login