Сад знам како ти је…

   image

Емпатија је способност тренутног уживљавања у нечије емоционално стање и предуслов је успешне комуникације и успостављања адекватних односа са људима. Да би особа могла да саосећа неопходно је да уме да се децентрира, односно да се постави у позицију друге особе, затим да има добар карактер и алтруистичке мотиве, да поседује одређену емоционалну зрелост, да би могла да препозна и разуме туђе емоције и на крају да уме све то да покаже кроз вештину активног слушања и технику рефлексије осећања. Ова метода, односно радионица, управо подразумева вежбање вештине децентрације и емпатије на један неуобичајен начин. Ученици се уживљавају у туђи проблем и претстављају га као свој док остали активним слушањем пружају подршку. Иако ова метода не може да се примени у предметима који немају везе са психологијом, одлична је за час одељенског старешине јер доприноси бољем међусобном разумевању и јачој кохезији групе.

У оквиру предмета Вештине комуникације, ученици су на овај начин вежбали активно слушање и упознали се са појмовима децентрације и емпатије. Од ученика се најпре тражило да на папир опишу један свој проблем што детаљније и опширније, уз обавештење да ће све бити анонимно и да остали неће знати чији је то проблем( могу писати штампаним словима ако брину да ће неко препознати њихов рукопис). Ово је битно нагласити да би ученици били искрени и да не би имали отпор. Затим се папири савију на четири дела и сви ставе на једно место. Ученик добровољац извлачи један папир, прочита проблем и покуша да се уживи у ситуацију и осталима претстави проблем као сопствени, причајући у првом лицу једнине. Остатак разреда и наставник постављају питања, водећи рачуна о техникама активног слушања и заједнички покушавају да дођу бар до неких смерница ка решавању проблема (за проблем одвојити онолико времена колико се покаже да је потребно, с тим да не треба допустити да се развуче предуго). Двочас је минимум колико је потребно да би се бар половина проблема изнела. Ученици врло позитивно реагују на ову радионицу и углавном сами траже да се настави следећи час. Добро је наћи времена и за анализу искуства (како им је било док су се уживљавали, док се причало о њиховом проблему, док су учествовали у слушању и решавању).

Санела Марковић, професор психологије

Оставите одговор

  • Login